Ново време стиже и у Зијемље

Мостар – Још један Васкрс Зијемље дочекује под снегом огрнутим Вележом. Село горштака, тридесетак километара далеко је од Невесиња и исто толико од Мостара којем је, све до последњег рата, Зијемље и припадало. Мало их је који су, деведесетих година прошлог века, могли чак и да помисле да ће Зијемље једног дана бити општинско седиште прво Српског, а данас Источног Мостара.

– Али, ето, и то се догодило. Воља је то српског народа овог дела кршне Херцеговине. Другима нисмо сметали, нити смо са њима могли и желели да будемо. Хтели смо да будемо на дедовини – каже сељанин Божо Сјеран.

Откако зна за себе, за старину Анђелка Маврака мало када је било доброг. Са шест месеци остао је сироче, због чега се свих идућих година и десетлећа није могао ником и ничем другом надати осим ухватити у коштац са животом, па ко победи. А људи попут Анђелка много је у Подвележју и Херцеговини. Пензију је старина одрадио и зарадио у мостарском „Соколу” да би га, мало касније, рат отерао из града који је волео. Дошао је, где друго до на дедовину. У Зијемље Анђелковог детињства и село које је данас за многе мештане веће од Мостара.

(/slika2)– У Зијемљу је данас осамдесет одсто становника који су избегли из Мостара, односно из места у долини Неретве. Нигде друго нисмо ни могли јер нам је само овде било сигурно и извесно – истиче Анђелко.

Ханско поље, како се и данас зове Горње Зијемље, некада давно било је коначиште, односно место на којем су караванџије, на путу од Дубровника према Мостару и даље обалама Дрине, разапињале чадоре да се одморе, понешто презалогаје и, са мало вина, залију жедна уста. И данас у том Ханском пољу као да стоји време.

У Зијемљу данас седамдесетак димова и неколико стотина душа Антеља, Сјерана, Маврака, Вучића, Каришика, Рачића, Тришића, Мучибабића, Матковића, Чалија, Мрковића и Пејда. И деце је много, али школе нема због чега сви возаре до Невесиња па чак и до Мостара.

Зијемље је, одмах по потписивању дејтонског мировног документа, било ускраћено за пут према Невесињу. Пресекли су га цртачи дејтонских карата. Годину дана касније исправили су неправду тако да су померили међуентитетску границу према федералном делу и тако Зијемљу и његовим сељанима поклонили четири стотине метара дугог коридора уз саму макадамску цесту која води према Невесињу.

Уз ову, у Зијемљу је и прича о Јовану Рачићу, једином већнику Другог заседања АВНОЈ-а из овог села, али и она са много старијим датумом. Прича је то о Херцег врелу на брду Рујиштима од којег су текле воде према Ханском пољу, на једну, Кушићима, на другу, и Жеравцу на трећу страну. На том Жеравцу и данас стоји чесма и базен у којем су се за илинданских врелина расхлађивали сељани, али и купатило за овце. Стадо би се, предвођено овном клепчаром, догонило у први део бетонског левка да би, потом, једно по једно бравче улазило у корито, где би се прало. Потом би чисте овце излазиле на трећи део овог својеврсног купатила којег су подигли Аустријанци.

Бечлије су до овог краја саградиле и макадмски пут који је водио према Главатичеву, с ону страну Вележа, а Зијемље је захваљујући тим Аустријанцима имало и телефонску везу са светом. Данас те везе нема. У куће сељана дошли су мобилни телефони. На врата куца неко ново време које би морало да донесе макар мало више добра сељанима Зијемља.