Светковина шешира

АМЕРИЧКА ПРИЧА

Од нашег дописника из Вашингтона
Недељом, оне су краљице са круном на глави. У цркву се иде са посебним шеширом. Симбол црних жена, екстравагантни протест, перје, свила и кадифа, кристалчићи и тајанствени тилови, визуелни доказ за оне који не разумеју да је глас из душе повезан са свевишњим духом… Овоземаљска илустрација достојанства, живописни приказ да смо пред оним на небу, бели или црни, сви једнаки, ако нам је душа чиста.

На улици Ју, у центру америчке престонице, налази се мала сцена старог Линколновог позоришта. Некада, када је убијен Мартин Лутер Кинг, ова је црна улица горела у пожару беса. Данас, на њеним ћошковима групице младих увежбавају хип-хоп вратоломије… ту су књижаре, етиопски ресторани, пржионице хране са југа, џез клубови, понеки бескућник тражи да му се помогне прилогом. Беле се блистави зуби. Да ли је неки статистички завод израчунао да се црнци у Америци највише, најшире, најзвонкије, најлепше смеју?

Беретка с кристалима

Ускрс је, рано поподне. Пред благајном Линколн театра (била је то најстарија биоскопска сала у граду), у беспрекорном реду, сат пред почетак мјузикла „Круне” стрпљиво стоје бели и црни знатижељници. Свечано обучени, јер ако буду имали среће, добиће карту упола цене, како се пред сваку представу уобичајило у ова кризна времена. Уместо за стотину, господин и госпођа Вашингтон, он обувен у изгланцане црне ципеле, она са спектакуларним црвеним шеширом на глави, ушли су у салу позоришта за само 50 долара.

Како су се у постлинколновом добу делила или усвајала презимена, оних који су првобитно носили имена из Африке, о томе се много не прича… Тек, многи црнопути становници америчке престонице презивају се по имену града у коме живе: Вашингтон. Да је госпођа Вашингтон у театар, којим случајем, пошла без шешира, имала би прилике да добије нови примерак. Јер у предворју Линколна отворена је мала дизајнерска продавница: „Круне” се могу купити и за 14 долара – мале овалне, сомотасте, са обојеним перцетом. Најскупљи шешир у посебној „провидној” округлој кутији је много вреднији: двеста педесет долара даће она жена (или муж) која жели да има реплику круне коју је Арета Френклин носила на глави, када је из свег гласа 20. јануара испред Капитол хила и тек заклетог новог председника Барака Обаме запевала „Ово је моја земља”. Оригинал ове својеврсне филцане беретке, са огромном машном опточеном „Сваровски” кристалчићима, за краљицу соула правио је детроитски шеширџија Лук Сонг, корејског порекла. Каже да је филц руком обликовао за један дан, по прецизним инструкцијама Арете Френклин. Шешир је у међувремену постао чувен, смештен је у један од музеја Смитсонијан на молу, док Барак Обама кад једном оде из Беле куће не оснује свој музеј и библиотеку.

Сам мјузикл, „Круне”, светковина је афроамеричке свечане црквене традиције.

Шест жена, фантастичних гласова, кроз промену шешира препричава грехе и врлине свога живота. Најмлађа је Јоланда, чијег брата у окршају око „крека” упуцава друга банда. Мајка је шаље на југ, код баке, да се одвоји од друштва и упозна са својим коренима. Тамо ће је запљуснути причом о шеширима. Јоланда је, у ствари, млада Зурин Виљануева, студенткиња музичког одељења историјски црног Универзитета Хауард, који се од позоришне сцене Линколна налази на десет минута хода. „Круне” су њен деби, а у мају ће дипломирати заједно са својом класом.

Модни детаљ за цркву

Са Хауарда су потекли први црни конгресмени и градоначелници, прве судије афричкоамеричког порекла. На њему се школовала једина жива америчка добитница Нобелове награде за књижевност Тони Морисон, ту је пуштала свој глас Роберта Флек… Да није Хауарда, не бих данас ни ја данас био ово што сам, рекао је Барак Обама када је у кампањи као кандидат посетио универзитет.

Мјузикл о значају шешира у афричко-америчкој традицији недељних одлазака у цркву направљен је по књизи фото-есеја уметничког фотографа из Ди-Сија Мајкла Канингама. Прво је то била путујућа изложба црно-белих фотографија: портрети црних жена у црквеним шеширима. Музеј Анакостија (име је добио по реци око које су начичкана гета престоничких црнаца) изложио је 1998. два Канингамова рада на изложби „Дух афроамеричке уметности”. Новинар Крејг Марбери исписао је текст за књигу о шеширима црних дама која је изашла 2000. године. У међувремену, нашла се на многим салонским столовима у америчким кућама, продата је у сто десет хиљада примерака, најугледнија критичарска пера посветила су своје колумне овом оригиналном делу. Мјузикл се у Вашингтону понавља у новом издању већ трећи пут.

А Лук Сонг из Детроита трља руке. Иако се неки подсмевају огромној машни и кристалним шљокицама на круни краљице соула, важно је да шешири „улазе у свест Америке”. Од јануара до данас направио је три хиљаде реплика Аретине круне. Посао тек почиње да цвета, заједно са процвалим дрвећем у иначе замраченим градовима где многи велики бизниси одлазе у пропаст.