АНДРЕЈ ЗЛАТКОВИЋ

Продаја "Мобтела" је могућност да свако размисли шта би урадио са добијеним парама. Пошто 150 евра (по становнику) није довољно ни за покривање просечног минуса, на реду су општа места и збир наших жеља. Могућност да се паре утроше на најбољи могући начин, као наследство које је уместо једну породицу задесило све нас. Здравство, школство, путеви, туризам, избеглице... ту се сви слажемо. Било би добро да те паре промене нешто набоље. А шта са кусуром?

Не знам колики је дуг државе према пензионерима, али ако постоји стварно је срамота да се њима било шта дугује, осим поштовања.

Особе са посебним потребама немају никакав, а не добар статус, те би држава, за почетак, могла да им омогући (барем техничко-физички) приступ свим својим органима и институцијама.

Иако се правимо да то не видимо, свакодневно нам одлазе најбољи људи. Давање стипендија, решавање стамбеног питања и инвестиције у пројекте задржале би барем пристојан број оних најбољих међу нама да не оду и не забораве Србију, а да то што знају и умеју остваре у својој земљи.

Толико се говори о новом имиџу Србије, а нико ништа не предузима. Дајте паре некој од наших рекламних агенција (схватам да их има довољно да има барем једна добра) и уложите новац у аргументе да смо и ми патили свих ових година, да смо и ми жртве сопствених заблуда, а да смо још увек колико-толико нормални и спремни на двосмерну комуникацију са светом.

Сигуран сам да би у предшколским установама државним парама могли да ангажујемо професоре у пензији, незапослене филологе и студенте завршних година студија у акцији да деца у сваком обданишту у Србији имају барем један час енглеског језика недељно.

Интернет је подједнако битан као и путеви. Ако живимо где живимо и ако знамо колико је тешко отићи негде и видети свет, мислим да има сасвим довољно пара да свако место у Србији добије добар и квалитетан приступ интернету.

Било би добро да се на ТВ програме врате музеји, галерије, озбиљна музика, модерна уметност, наука, нове технологије, образовни програми за децу (не цртани филмови). Да се утиче на људе да схвате да имају кога и зашто да воле, да се окрену породици, пријатељима, колегама, да кажу извини, опрости. Нека држава закупи термине, распише конкурсе, подржи нове идеје, ангажује познате и угледне личности да нам приближе успешне и талентоване људе из комшилука, без обзира на то да ли је реч о развоју матичних ћелија или о срећној породици. Важно је да то буде на сваком каналу, јер је једино телевизија доступна свима и перманентно утиче на све нас.

Ако држава не реши да о свом трошку доведе Ролингстоунсе, мислим да губимо јединствену прилику да свима, а поготово себи докажемо да јесмо Европа и свет. Не због Стоунса, него због нас.