Зашто роде машу белим заставама

Двадесетчетворогодишњи Милош типичан је представник младе генерације који о самосталном животу размишља са истом дозом озбиљности колико и лидери Ирана о смањењу нуклеарног програма. Милош је већ две године апсолвент Правног факултета, његов актуелни џепарац већи је од плате правника запосленог у Палати правде и он ужива у свим благодетима продужене адолесценције. Иако би требао да се налази у првим редовима националне борбе за подизање наталитета, Милош се опредељује за "цивилно служење војног рока" и не пада му на памет да учини мали корак ка поправљању наталитетне статистике, а велики за сопствену будућност и заснује породицу.

Подаци изведени из истраживања Коалиције младих Србије сведоче да свака десета млада особа која је напунила 25 година живи самостално, а да се чак 90 одсто младих још башкари у својој девојачкој или момачкој соби, пије прву јутарњу кафу у породичном кругу и живи на маминој кухињи. И док национални графикони говоре да се тек четвртина младих у Србији одлучује на брак до 25. године, економисти нас суочавају с чињеницом да половину свих незапослених у нашој земљи чине млади који припадају управо оној старосној групи која је идеална за заснивање породице.

Дакле, у скици за портрет будућег оца налази се незапослена млада особа која с променљивом мотивацијом студира и још променљивијом срећом тражи посао, живи код родитеља и којој за заснивање породице на располагању стоји десетак квадрата момачке собе.

Овој суморној слици "боје" додају и резултати студије Института за социолошка истраживања Филозофског факултета, који сведоче да савремена српска породица корацима од седам миља корача у – прошлост, будући да свака трећа градска породица функционише по систему породичне задруге. Сцене из антологијске серије "Позориште у кући" којима се од срца смејала цела бивша Југославија су исте оне сцене због којих плаче скоро половина савремене Србије и ако је веровати искуству бракоразводних адвоката – епизоде због којих се разводи сваки други брак.

"На демографском пејзажу Србије доминирају две композиције породице – самачка и двочлана домаћинства и вишегенерацијске породице. Само трећина брачних парова има ту срећу да живи самостално и да своје породично гнездо не свија у бившој момачкој или девојачкој собици. Број младих парова који су дошли до сопственог стана по сценарију рекламних спотова којима нас засипају новоотворене банке мери се промилима, а егзактни подаци сведоче да свега 2,5 одсто младих парова има ту привилегију да живи невенчано у сопственом стану, односно стану који су наследили од родитеља. Сваки трећи становник Србије не носи бурму и најчешће живи с родитељима – због тога што је на школовању, зато што нема посао или зато што нема партнера.

И баш као што обимне социолошке студије које су урађене у западним земљама сведоче да је свака трећа особа сама јер има слободу избора и бира да у једном периоду живота буде сама јер жели да се посвети образовању, каријери, путовањима... код нас је свака трећа особа сама јер нема емотивног избора. "Какав избор има млада мушка особа која се налази на платном списку неке здравствене, просветне или правосудне установе", пита се Мирјана Бобић, доцент на Катедри за социјалну демографију која на Филозофском факултету у Београду предаје демографију партнерства и рађања и која подсећа да је, вођено паролом "Само да дипломирам, па ћу да емигрирам" око 400.000 младих отишло из ове земље.

Наша саговорница нема никакве дилеме да је пад наталитета директна последица енормног осиромашења, привреде која се налази у колапсу, ниске стопе запослености и ниских примања и дефицита сопственог стамбеног простора. А на коментар демографа да Србија прати европске наталитетне трендове, јер жена у Србији у просеку рађа 1,44 деце – односно тачно онолико наследника колико својој нацији оставља и једна просечна Немица, Британка, Гркиња, Шпањолка... Мирјана Бобић одговара да је пад наталитета у европским земљама директна последица земљотреса коју је у мушко–женским односима направио феминизам и филозофија индивидуализма. 

"У центру мушко–женског односа више се не налази дете, већ принцип задовољства. Жене на Западу излазе из улоге домаћице, посвећују се школовању и каријери, траже добро плаћене послове и не пристају на субмисивну улогу у партнерском односу. Захваљујући савременој контрацепцији у могућности су да одложе неке битне догађаје у свом животу и да бирају када ће и са ким ће да направе породицу."

Наше жене нису ни закорачиле у еру феминистичке ренесансе и просветитељства, нити имају времена да размишљају о задовољству својим партнерским односом. Наиме, сва социолошка истраживања говоре да су жене у Србији исцрпљене и исцеђене јер раде у "три смене" а од њих се очекује да савршено функционишу на породичном, професионалном и партнерском пољу и да, осим о деци, воде бригу и о остарелим члановима (обе) породице. Њихови мужеви су економски провајдери породице, најчешће су "запослени у сивој економији и делимично ангажовани у набавци кућних потрепштина и – игри с дететом", истиче наша саговорница.

Мирјана Бобић додаје да податак да свака пета млада жена која на порођај одлази с девојачким презименом није илустрација тезе да је 20 одсто жена у нашој земљи економски, социјално и стамбено способно да буду самохрани родитељи, као што је то случај са женама у Европи које одлазе на порођај без бурме. Она је склонија интерпретацији да о тим женама брине њихова примарна породица  и да очеви те деце нису мотивисан или способни да буде родитељи.