Упар с мужем

Шабац – Пре пуне четири деценије, тада седамнаестогодишња Миленка Аврамовић из Синошевића удала се за Живка Вићентића из Поцерског Метковића. Из једног села на обронцима познате планине прешла је у друго, нешто ближе Шапцу. И остала тамо, радећи све послове у кући и пољу, подижући децу, па унучиће... У међувремену је спремила три свадбе, готово тридесет пута толико слава и преслава, и примила и испратила небројене госте, сваког са завежљајем од барем десетак јаја у рукама.

Живот Миленке Вићентић није био лак, а ни сада то није, али се она не жали и каже да је тако и с другим женама у окружењу. Можда греши, мада се њој тако чини...

Вићентићи су били једна од најугледнијих и најимућнијих фамилија у Поцерини пре Другог светског рата. Онда су дошли партизани... Домаћинству у које ће се Миленка двадесетак година касније удати, "нарезано" је да испоручи 150 метарских центи пшенице жита, а оврли су 130. Од 29 хектара земље одузето им је 23 (на дванаесторо деце остављено по пола хектара) и магацин, а свекар Рајко, тек пристигао из ропства у Немачкој, и његова браћа Радован и Сретен отерани су у затвор.

– Када сам дошла имали смо само два хектара, јер су се свекар и браћа у међувремену поделили. Радили смо напорно и поново стицали земљу. Од државе смо откупили чак и наш магацин (чардак и складиште за жито), али никакав документ нисмо добили. Средином осамдесетих Живко је продао коње, додао још пара и купио трактор, па нам је постало лакше. Сада имамо 12 хектара – прича за наш лист Миленка Вићентић.

Миленка је у браку са Живком родила троје деце – кћерке Радмилу и  Марију и сина Владана. Радмила се удала такође у Поцерски Метковић, Марија живи у Шапцу, а Владан је остао с родитељима, али ради у Војсци Србије. Иако су прошле деценије, Миленкин радни дан није се променио готово ништа од тренутка када је ступила у ово домаћинство.

– Живко и ја устајемо заједно у 5 сати, било лето, било зима. Прво ложим ватру у кујни, а одмах потом идем у шталу, где музем краве. Имамо их четири, колико и пре. Измузем око 30 литара млека. Некад ми је за то требало читав сат, а сада смо купили музлицу, па је двоструко лакше и брже. Потом храним живину, а Живко се стара око свиња. Од свекрве Добрене, која је рано преминула, научила сам да доручак и ручак спремам истовремено, како се не би дангубило за рад у градини или на њиви – каже Миленка.

Снаха Силвија, Владанова супруга, која такође ради у граду, додаје да Миленка истовремено води бригу и о њихово двоје деце – петоипогодишњем Младену и шеснаестомесечној Сандри, који за њом иду чак и у шталу, где чекају да заврши посао. Силвија, истиче, мада Миленка не би да се то "стави" у новине, да "Живко и она упар раде и најтеже пољопривредне послове на њиви". Од пролећа до касне јесени...

– Увече поново музем краве, затворим живину и спремам вечеру. Уколико је преостало нешто од ручка, онда се то једе. Ако сам кувала пасуљ, сигурно ће га остати и за увече – прекида малом шалом ову њој нелагодну причу Миленка. – Лежемо пошто Живко погледа ТВ дневник. То не пропушта...