„Докторка” лечи ђонове

Уместо да кроји одећу, за шта се школовала, Зорица Попов (53) крпи обућу. Почела је из ината, а откако је пре четврт века постала „газда”, ради из љубави.

Док није испекла занат, у радионици је освитала. Требало је придобити муштерије, које су више веровале мушким рукама. Миц по миц, и са троношца на коме је лепила флекице стала је за струг и електромотор – машине које траже искуство. „Обућа има свој век, али ја за њихове фалинке погодим лек”, каже Зорица, коју на Чукаричкој падини, где има обућарску радњу, али и диљем града знају као „доктора” за ђонове. Чекић, скалпел, турпија... само су неки од алата са којима другује.

Фарба, ушива, мења штикле, а особама које имају проблема са стопалима преправља моделе по мери. Оно што је у послу разликује од колега јесте осећај за детаље. „Џаба обућару искуство, ако не прати моду”, вели Попова и показује чизмице које су јој дошле под руку – пукле по шаву. За њих је нашла траку. „Биће лепше него пре  – вели мајсторица, која пету намести да обућа добије нови изглед. И муштеријама сину чудне идеје, попут оних да преобуку „каубојке” или патику ставе на платформу. Многе занатлије за то немају нерве, док Зорица признаје да јој је изазов већи кад је квар тежи. Она напомиње да је лако средити потпетице које „звоне”, или ђонове који „зевају”, али треба пажљиво са огуљеним шпицевима. Саветује да власник на обућу пази због свог образа јер она ногу чува и краси.

Недавно су јој донели ципеле опране у веш-машини. Скупиле се, постале за број мање. Чим је утврдила „дијагнозу”, одлучно је поручила: „После мог мајсторлука – у смеће неће.”

А. Куртеш