Дражин гроб под ружама

У јучерашњој „Политици” објављено је сведочење о томе како је и где погубљен Драгољуб – Дража Михаиловић, начелник Главног штаба Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО). О томе је своју исповест на магнетофонској траци, почетком деведесетих година прошлог века, Слободан Крстић Уча, високи функционер Озне, оставио Миладину Гавриловићу, управнику Задужбине краља Петра Првог на Опленцу и новинару Милету Новаковићу. Реч је о догађају који се збио 17. јула 1946. године, у првим послепоноћним сатима, на Ади Циганлији када су ликвидирани Дража Михаиловић и још седморица, како се тада говорило, народних непријатеља.

Екипа „Политике” обрела се јуче на Ади Циганлији. Није било тешко пронаћи део где се некада налазио затвор државног суда у којем су робијали искључиво политички затвореници. На стотинак метара од шеталишта је споменик, подигнут 1970, али онима који су робијали пре ослобођења 1944. године. Недалеко одатле налази се ружичњак који је, по свему судећи, засађен тачно на месту где се пре 63 године налазила кречана, у коју су бачена тела Драже Михаиловића и седморице затвореника.

На Ади због облачног времена није било много шетача, али лако је било пронаћи људе који се овог места сећају из детињства. О томе је посведочио осамдесетогодишњи Зоран Мишић, староседелац на Ади.

– Знам сигурно да је затвор био на том месту и знам да је Дража бачен у кречану. На Ади је некад била мочвара, а на радним акцијама су све насули и изградили оно што је данас ту, подижући ниво земље за бар два метра – наводи Мишић, популарни Ујка, како га зову комшије из оближњих радионица.

(/slika2)На његову причу надовезује се и Павле Петровић, један од домаћина на Ади.

– Испред затвора, са чукаричке стране, налазила се крушка, која је и данас на том месту, а и даље рађа сочне плодове. Мени је то најзанимљивије, јер сам потпуно незаинтересован када је политика у питању, али ако бих био у позицији да одлучујем можда бих и лично копао на месту некадашње кречане – каже Петровић, додајући да је Дража Михаиловић био частан човек и да не заслужује да му посмртни остаци леже у земљи без икаквог обележја.

Сагласан са њим је и студент Стефан Пушара, који каже да би на том месту подигао споменик, а можда чак и изградио музеј посвећен ђенералу Дражи, јер је он, према његовим речима, био патриота и заслужује да му људи одају пошту.

За разлику од њега, један од староседелаца, Миодраг Поткоњак, председник Савеза хокеја на трави и клуба „Баск”, који је смештен у непосредној близини некадашњег затвора, у потпуности је незаинтересован за откривање историјске тајне о погибији Драже Михаиловића.

– Ја сам овде због деце и спорта и та ме се прича уопште не тиче. Уосталом, шта ми сада можемо? Време ће показати да ли је то истина или не – изричит је Поткоњак.

Његов комшија са Аде, инжењер Миливоје Миленковић, не слаже се, јер мисли да и те како има шта да каже о тој причи.

– Читао сам о томе како је ухваћен Дража Михаиловић и како је постао одметник, али мене нико не може да убеди да је он стао на страну Немаца. Ја бих сада лично ископао његове кости са места где су бачене и однео их у Ивањицу, његово родно место, да би био сахрањен како доликује једном великом патриоти какав је био – истиче Миленковић.

Најстарији суграђанин чија је радионица смештена у близини места на којем се некада налазила кречана, Тома Миленковић, некадашњи директор Омладинског бициклистичког клуба „Београд”, није сигуран где је тачно она била, али каже да је присуствовао бројним скуповима чланова Српског покрета обнове на локацијама на Ади, за које су мислили да су места погибије ђенерала Драже Михаиловића.