Дискретна присутност

Мерило стваралачких напора и домета једног уметника свакако су и награде. Мада је на ликовној сцени активан већ три деценије, и мада је лауреат значајних признања за сликарство и графику – награде Октобарског салона (1984. и 1992) и Великог печата Графичког колектива (1987) – Драгослав Кнежевић (1947) је на одређени начин, за ширу културну јавност, дискретна присутност.

Овај намеран или случајан избор дискретна присутност може се разумети сложеном природом сликара или чињеницом да свој уметнички век проводи у статусу самосталног (колоквијално "слободног") уметника (читај: без редовних месечних примања); недостатак озбиљне институције меценаштва као и решеност да се остане доследан сопственим стваралачким начелима, пројектује у свакодневни живот већу материјалну неизвесност. Ово се може разумети и прагматичним ставом да је све ствар личног избора и да су ови феномени већ давно познати у историји уметности.

Ипак, као личност која се упркос свему не одриче сликарске палете, самосталне изложбе Драгослава Кнежевића очекују се са великом пажњом јер су, између осталог, и рефлекс стваралачког континуитета, упорности и вида сачуване слободе.

Упркос променама у визуелним уметностима које су евидентне на рецентној сцени, Кнежевић је сачувао веру у сврсисходност слике и унутрашњу нужност сликарског чина. Од прве самосталне изложбе 1981. до ове, шесте у УЛУС-овој галерији, овај сликар брани став – створити једно дело значи створити један свет. Кнежевићев препознатљив тематски оквир чине напуштени простори, кесони, градилишта, степеништа, подруми и друга тескобна, бочна и тајна места иза сцене.

Третирани као фрагменти, детаљи или просторне назнаке, ови амбијенти су испуњени киферовском атмосфером драматичне неизвесности коју повећава полумрак или мистично светло децентних пасажа, типичних за Кнежевићев сликарски поступак. То мистично светло и структурална померања – богата текстура слике, наноси слојева пасте често доведене до засићења сликарске материје – нивелишу унутрашњу температуру рада.

На изложби у УЛУС-овој галерији поред кадрова урбаних визура (Кровови, Калемегдан) изложени су и пејзажи чији сликарски концепт проблематизује танку линију која дели одређени сликарски проблем од његове репетиције у маниру допадљивих сликарских дигресија. Може се рећи да концепт ове изложбе није срећно решен, и да је већа селекција била неопходна. Овај студент Раденка Мишевића остао је веран трагању за дубљом суштином сопствене сликарске истине у којој нема упадљивих преломних тренутака. Ипак, уз уважавање личне храбрости и потребе да се у оквиру класичне слике, упркос императиву времена, афирмише њена актуелност, у рецепцији Кнежевићевог сликарства примећује се извесна херметичност и опасан ризик боравка у тако створеном затвореном простору, без свежег ваздуха.