Diskretna prisutnost

Merilo stvaralačkih napora i dometa jednog umetnika svakako su i nagrade. Mada je na likovnoj sceni aktivan već tri decenije, i mada je laureat značajnih priznanja za slikarstvo i grafiku – nagrade Oktobarskog salona (1984. i 1992) i Velikog pečata Grafičkog kolektiva (1987) – Dragoslav Knežević (1947) je na određeni način, za širu kulturnu javnost, diskretna prisutnost.

Ovaj nameran ili slučajan izbor diskretna prisutnost može se razumeti složenom prirodom slikara ili činjenicom da svoj umetnički vek provodi u statusu samostalnog (kolokvijalno "slobodnog") umetnika (čitaj: bez redovnih mesečnih primanja); nedostatak ozbiljne institucije mecenaštva kao i rešenost da se ostane dosledan sopstvenim stvaralačkim načelima, projektuje u svakodnevni život veću materijalnu neizvesnost. Ovo se može razumeti i pragmatičnim stavom da je sve stvar ličnog izbora i da su ovi fenomeni već davno poznati u istoriji umetnosti.

Ipak, kao ličnost koja se uprkos svemu ne odriče slikarske palete, samostalne izložbe Dragoslava Kneževića očekuju se sa velikom pažnjom jer su, između ostalog, i refleks stvaralačkog kontinuiteta, upornosti i vida sačuvane slobode.

Uprkos promenama u vizuelnim umetnostima koje su evidentne na recentnoj sceni, Knežević je sačuvao veru u svrsishodnost slike i unutrašnju nužnost slikarskog čina. Od prve samostalne izložbe 1981. do ove, šeste u ULUS-ovoj galeriji, ovaj slikar brani stav – stvoriti jedno delo znači stvoriti jedan svet. Kneževićev prepoznatljiv tematski okvir čine napušteni prostori, kesoni, gradilišta, stepeništa, podrumi i druga teskobna, bočna i tajna mesta iza scene.

Tretirani kao fragmenti, detalji ili prostorne naznake, ovi ambijenti su ispunjeni kiferovskom atmosferom dramatične neizvesnosti koju povećava polumrak ili mistično svetlo decentnih pasaža, tipičnih za Kneževićev slikarski postupak. To mistično svetlo i strukturalna pomeranja – bogata tekstura slike, nanosi slojeva paste često dovedene do zasićenja slikarske materije – nivelišu unutrašnju temperaturu rada.

Na izložbi u ULUS-ovoj galeriji pored kadrova urbanih vizura (Krovovi, Kalemegdan) izloženi su i pejzaži čiji slikarski koncept problematizuje tanku liniju koja deli određeni slikarski problem od njegove repeticije u maniru dopadljivih slikarskih digresija. Može se reći da koncept ove izložbe nije srećno rešen, i da je veća selekcija bila neophodna. Ovaj student Radenka Miševića ostao je veran traganju za dubljom suštinom sopstvene slikarske istine u kojoj nema upadljivih prelomnih trenutaka. Ipak, uz uvažavanje lične hrabrosti i potrebe da se u okviru klasične slike, uprkos imperativu vremena, afirmiše njena aktuelnost, u recepciji Kneževićevog slikarstva primećuje se izvesna hermetičnost i opasan rizik boravka u tako stvorenom zatvorenom prostoru, bez svežeg vazduha.