Жене у Америци

Давно су прошла времена када је мушкарац у Америци могао да упути звиждук некој пролазници , а камоли да је опаском о њеном изгледу стави у подређен положај. Кад шеф, позове службеницу у своју канцеларију, врата се не затварају. То правило важи и за професора кад разговара са ученицом. Или кад се било ко било ког пола састаје са било ким другим, што може да доведе до судског процеса за "сексуално злостављање". Лепша половина Америке има најшира могућа овлашћења да оно што би се у балканском свету назвало обичном мушком бахатошћу интерпретира као напасништво. Нису ретки судски процеси у којима се због наивних мушких безобразлука одлази у банкрот или затвор.

Ипак, америчке жене зарађују осамдесет центи од сваког зарађеног мушког долара, а то значи да у времену када је новац универзално мерило, оне вреде за двадесет одсто мање од јаче половине. На папиру је све онако како треба да буде, али Американци се питају да ли је њихова земља довољно сазрела за женску шефицу државе. За то време латиноамеричке земље су то лако решиле на изборима: конзервативним Чилеом руководи разведена, самохрана мајка лекар и социјалисткиња Мишел Башеле, док су Аргентинци листом дали глас Кристини Киршнер, досадашњој првој дами.

Дебата о (не)равноправности полова је актуелна на дневној бази. Катедре за женске студије постоје на свим факултетима, а финансијски стручњаци у редовним ТВ емисијама саветују жене како да повећају своју кредитну и пословну способност. "Нема закона који ће ван снаге ставити постојеће стереотипе, али ми морамо прво да их избијемо из своје подсвести", пише Ненси Кларк у часопису "Пинк", посвећеном искључиво женским питањима. Уз податак да шест од десет факултетских диплома данас у Америци припада слабијем полу, она објашњава да компаније у трци за профитом, радо примају жене јер , држећи се стереотипа, подразумевају да ће оне пристати да раде за мање новца. "Избегавајте послове из такозваног пинк гета", саветује Ненси Кларк, "или гледајте да у њих увучете што више мушкараца." По новим статистикама, чим мушкарци почну у већем броју да се баве традиционалним женским занимањем, оно постаје више цењено и више се плаћа. То се десило са медицинским сестрама у чији клан долази све више медицинске браће. Женама се такође саветује да од послодаваца траже веће плате, без комплекса . Одговарају се од логике којом су се традиционално руководиле да ће оне радити савесно и садржајно, а да ће повишице доћи саме по себи, чим се шефови или шефице увере у њихов квалитет.

Све декларације падају у воду са рођењем детета. Овде је загарантовано породиљско одсуство десет недеља… и то у фирмама које се држе закона. Многе породиље не искористе ни толико, јер послодавац може изненада да прогласи непотребним место на коме седи жена са стомаком до зуба.

После два и по месеца, беба се предаје у јаслице, или у руке дадиље чија месечна плата износи око две хиљаде "чистих" долара. Примање дадиље прогресивно расте са бројем мале деце у кући. Многе породице одлучују се зато за другу варијанту: да мајка остане код куће са дететом. Док оно или она не порасту. Велики рат опет се води између "кућних" и "пословних" мама. Америка је тек осамдесетих прихватила "феминистичку" варијанту да мајке треба да граде каријеру исто као и очеви, а већ је ово своје уверење пољуљала. Дадиље јесу пожртвоване и вредне иако не говоре енглески (углавном су "увезене" из Мексика у оквиру онога што се назива илегалним туђинцима) али њихова плата превазилази просечни породични буџет. Решење је да мајка или отац остану код куће. а пошто је очев посао по правилу сигурнији и боље плаћен, коцка је бачена… И жена се опет нашла међу пеленама и судовима без обзира на дипломе највиших школа, али бар ће јој деца говорити матерњим језиком. Бабе и деде као институција за чување унучића углавном не функционишу, мада их последњих година све више српских или балканских Американаца позива у помоћ.

Међу кућним мајкама највише се истичу "фудбалске маме". Оне се могу видети по целој Америци у важној мисији. Најчешће великим џиповима развозе своју малолетну децу на спортске активности, приватне часове, дечје рођендане. Пошто је сада јако популаран европски фудбал који играју девојчице, маме су постале "фудбалске" иако су њихове такси услуге много разгранатије. Невоља је што су анкете показале да такве жене временом постају незаинтересоване за било шта друго што није везано за шопинг, распродаје, децу и њихове пријатеље и задатке. Већина, на пример, чека да од мужа , кад се врати са посла, чује шта се дешава у свету и у земљи, и како се то интерпретира. У његов суд верује и кад треба да се гласа, бира филм за гледање, или музику за слушање, како су, поводом расправе да ли ће за Хилари Клинтон гласати жене, показала испитивања јавног мњења. Удате жене су међутим у једној финансијској области освојиле сва права. Оне, чак и када су "само"домаћице, троше паре које је зарадио муж, без икаквог ограничења. Таква су времена да се "у кешу" више не пије ни кафа, а картица и Интернет омогућавају јој да без икакве контроле урони у мужевљева примања и да их, ако то жели, потроши и преко последњег цента, на кредит. А куповина је царство, које, без обзира на једнакост полова, припада и данас претежно жени.