Пет жена, пет истина

Ко вреди више

Селена Пјевић, мајка шестогодишњег Јована, магистар филолошких наука, први средњошколски професор кинеског језика у Србији и на територији бивше СФРЈ.

– Жеља за успехом у данашње време све више утиче на то да се бркају приоритети. На тај начин се живот своди на материјално: ко више, а ко мање даје. Ко мање, а ко више узима. Ту се, нажалост, веома често срозавамо на поделу ко више, а ко мање вреди, посебно када је реч о поређењу између мушкараца и жена. Да ли ће успети да оствари свој циљ, а да опет постане и остане задовољна собом. Жени у Србији је, верујем, омогућено да зарађује као мушкарац. Ипак, ако то жели, она мора да трпи одрицања када је реч о породици.

Kaд се знао ред

Аница Цветковић, мајка троје деце, Снежане (50), Градимира (38), Марице (35). Сви су успешни пословни људи.

– Мени је муж, када говоримо о кућним пословима, помогао само из задовољства, онда кад је то желео. Волео је, рецимо, да сецка поврће у кухињи. Знам да подела на "мушке и женске послове" постоји и данас. Наравно, у нашој кући ја сам кувала, прала, сређивала... Подизала сам и децу. Мој супруг је, заправо, био "гост у кући", јер је био генерални директор великог предузећа, прави господин.

Каже да је као жена у потпуности остварена, задовољна, а њена смиреност и сталоженост покрета говоре да је заиста тако. Она је своје изборе направила у складу са својим патријархалним васпитањем и природом и срећна је због тога.

– Имала сам дневну рутину, да тако кажем, у којој сам уживала. До 14 часова бих све послове завршила, кућу изгланцала и онда бих села да везем гоблене или штрикам. Као жена сам остварена у потпуности. Имала сам успешан брак, одгајила добру децу – вели Анкица.

Страх од строгог тате

Јованка Павловић, мајка двадесетдеветогодишње Катарине, козметолог, жена под чијим рукама су у току четири деценије бројне даме свакодневно улепшавале своје лице, кожу. Постоји веровање да о мушким тајнама брице знају највише. Да ли о женским највише знају козметичарке?

– Мислим да су даме из моје генерације дигле руке од постављања питања о равноправности жена. То је борба са ветрењачама. Наравно, мушкарци не учествују равноправно у подизању деце. Они имају свој хоби, баве се спортом, играју фудбал, тенис... Жена остаје код куће да пегла, кува и брине о деци. Очеви имају ту улогу "сиве еминенције" кад је реч о васпитавању деце. Кад дете погреши, жена запрети: "Казаћу тати." Кад треба донети одлуку о куповини неке вредније ствари за дете, жена напомене: "Питаћемо тату шта мисли о томе." Кад је дете непослушно, мајка упозори: "Доћи ће тата ускоро."

С друге стране, ако се дете разболи, ако се повреди, ако је гладно, жедно или га треба окупати – ту је мајка. За све "ситнице" увек је ту жена. А ситнице чине 90 одсто живота... – закључује Јованка.

Модерна девојка

Ана Поповић, иако је млада, има четрнаестогодишњу ћерку Јелену. Завршила је Средњу пољопривредну школу у Барајеву.

Новинар "Политике" разговарао је са Аном у једном од познатих кафића у Улици Страхинића бана.

– Жене у Србији данас немају завидан положај, али им није ни много лоше. Требало би да се више и одлучније боримо за своја права. Ипак, верујем да је све ствар става и принципа. Како се поставиш, тако ћеш и "проћи" – сматра Ана.

Згодна, плава, комуникативна.

– Школа и образовање јесу донекле важни, али далеко од тога да су најважнији. Значајно је, пре свега, где се крећеш, кога познајеш, каквом друштву припадаш. Што је друштво шареније, то боље – каже и додаје: – Не верујем да су мушкарци умешнији и вештији од жена, осим можда када би требало теглити вреће, џакове и копати канале. С друге стране, и ми жене смо вештице, јер хоћемо да "ловимо у мутном". То је фазон данашњих "спонзоруша у покушају". Гледају како се која обукла, па и оне хоће да изгледају тако. Ипак, не може свако да носи изазовну гардеробу. Мислим може, али не може она свакоме лепо да стоји.

Прича се, према Анином мишљењу, своди на то да је од образовања и знања за жену важнија сналажљивост. Сналажљивост која, како каже, "може много да кошта"...

Жена која је добила битку

М. П. (29), основну школу завршила је у насељу надомак Београда. Жртва је породичног насиља. Нема деце. Од мужа је побегла. Скрушена и тиха. Поглед јој лута, а речи звоне празно попут пећине.

– Мушкарци и жене су одвајкада "зараћене стране". Нема у том односу ни говора о равноправности, нема ту истинских компромиса. Постоје само "примирја у току рата", до коначне победе једног партнера. По правилу оног физички јачег.

Од женске равноправности на својој кожи није осетила ништа, можда само понекад право да од мужа добије осмех, кад је трезан. Једном у три месеца. Упознала је, с друге стране, веома добро и чврсту песницу и тврд зид. О каквој подели на мушке и женске послове М. П. може да говори?

Уздахнула је, размрдала се, као да је са себе желела да стресе терет прошлости. Вероватно је нешто слично учинила кад је одлучила да побегне. Драматичност овог тренутка била је мања али значајна. Оснажила ју је речима: