Заборављена деца Живковића

Трстеник – У дом Владана Живковића у Горњем Рибнику код Трстеника мало васкршње радости унела је пензионерка Ружица Петковић, чланица Кола српских сестара из Крушевца, која је донела нешто одеће, слаткиша, офарбаних јаја и печену погачу за осморо малолетне деце, чија је мајка Светлана преминула у Београду, од последица саобраћајне несреће која се догодила на аутопуту 11. новембра 2008. године. Јавност је прошле године била шокирана вешћу да је несрећна жена, у осмом месецу трудноће, лошом проценом медицинских радника три пута превожена од Пожаревца до Београда и назад. После Светланине трагичне смрти уследила су обећања о помоћи њеном супругу који због последица удеса више не може да привређује.

Ево већ више од три месеца, у кући Живковића слична слика коју смо затекли о божићним празницима. Владан који, по званичном полицијском налазу, није скривио удес, већ један грчки држављанин, тугује и гледа седморо деце уз несебичну помоћ седамдесетогодишње болесне мајке Верице и чека да им се придружи најмлађи Вук, који је превремено рођен у Београду (у осмом месецу Светланине трудноће која је потом преминула). Мало наде у људску солидарност имао је после новинских текстова о трагедији („Политика” под насловом „Смрт није довољна за лекарски Суд части”, 9.1.2009. и „Читаоци нуде помоћ Живковићима”, 11.1.2009). После тога стигло је од добрих људи неколико хиљада динара, нешто пакета са гардеробом и храном, обећање представника Владе РС да ће доћи и помоћи. Онда је све почело да пада у заборав.

– Ево, хвала Ружици из Крушевца што се сетила да ми децу обрадује за Васкрс. Ја могу само да се пожалим на лоше здравље, због чега не могу да се прихватим свог аутолимарског посла од удеса до данас и да се чудим како на моја писма и писма моје најстарије ћерке Емине (13) нико не одговара – од директора Центра за социјални рад, преко министра Љајића до председника Бориса Тадића. Не оглашава се ни јавни тужилац из Београда који би морао да води судски процес – каже Владан Живковић.

У ствари, ћерка Емина (13), је у име браће и сестара: Радомира (12), Алексе (9), Радмиле (8), Санеле (5), Немање (4), Тијане (2) и Вука (који се још налази у болници), писала по свему судећи узалудне молбе за помоћ. Владан, пак, моли Центар за социјални рад у Трстенику, напомињући да им је блокиран рачун у банци, на коме се налазе средства од дечијег додатка и најављује да ће, ако сви остану глуви, помоћ морати да затражи и од Међународне организације за заштиту деце.

Четрдесетдеветогодишњег оца, убија „немоћ да помогне себи и деци”, ослањање на остарелу мајку Верицу и ћутња представника власти од којих је тражио помоћ. Ипак, не пропушта прилику да се захвали појединцима који су послали поклоне. Али, са резигнацијом показује писмо од пензионерке Душанке Марковић (79) из Београда, којој је овдашња пошта Почековина (37243), која обухвата Горњи Рибник, вратила пакет (са ознаком VV209036657RS, 25.2.2009) намењен Владановој деци, уз наводну напомену: „Прималац не прима због поцепане амбалаже”.

– Нисмо ни видели тај пакет. Неко га је вероватно из радозналости отварао па вратио. Хвала Душанки, која нам је у писму све објаснила. И напишите да чекамо на обећану посету министра Расима Љајића, на реаговање Центра за социјални рад Трстеника, као и на позив надлежног јавног тужиоца из Београда, да видимо зашто се још ћути и хоће ли неко одговарати за саобраћајни удес и смрт моје супруге – упоран је Владан Живковић.