Литургија у „Студењаку”

На литургијама које се служе у параклису Светог Јована Златоустог ретко се нађе неко ко има више од 30 година, укључујући ту и свештеника којем је 27 лета. Ништа необично будући да је капела, величине око 40 метара квадратних, смештена у Студентском граду, највећем студентском насељу на Балкану, где живи око 4.500 младих, а дневно кроз њега прође око 10.000 људи. Простор у четвртом блоку, где је некада била телевизијска сала, црква изнајмљује од Студентског центра, а по речима јереја Вукашина Милићевића, који служи у овом параклису освештаном октобра 2007. године, ту може да стане највише 70 људи. Међутим, понекад овај број буде и премашен и тада је на располагању и део ходника испред капеле.

Млади свештеник задовољан је својим „парохијанима”, од којих су неки његови вршњаци или тек коју годину млађи од њега, а и верницима је много лакше да разговарају са двадесетседмогодишњим свештеником.

– Оно што се њима свакодневно дешава, често је и мени веома блиско, некада нас муче врло сличне ствари и нису ми страни многи њихови проблеми и недоумице – каже отац Вукашин.

Солидан број студената долази редовно на недељну службу, у просеку од 40 до 70, што је, како каже отац Вукашин, сразмерно више него у неким београдским парохијама. Теме о којима се најчешће прича са „студентским” свештеником јесу односи према супротном полу и односи са родитељима.

– Студенти некада имају дилеме око тога како да раде када заврше факултет, да ли да се посвете каријери или да раде искључиво за новац, што им модерно време некако све више намеће. Увек им кажем да је погрешно нешто радити само због тога што то доноси велику зараду и јурити за тим – каже јереј Вукашин.

И ова капела попримила је нешто од студентског живота и уобичајених студентских навика. У време испитних рокова број верника на служби осетно се смањи у односу на друге дане, али зато има више оних који ревносно пале свеће надајући се да ће то помоћи у полагању неког тешког испита.

– Постоји и молитва пре учења, али треба знати да то није молитва уместо учења. Њоме се призива Свети дух да помогне у усредсређивању, концентрацији, да се лакше савлада градиво, јер смисао учења је да нас учини спремнијима за служење нашим ближњима, а то служење је дело Духа светога. То не значи да ће неко положити испит зато што је прочитао молитву или запалио свећу у цркви. Ту важи оно старо правило: Ко је учио, положиће – напомиње отац Вукашин.

За непуне две године параклис Светог Јована Златоустог угостио је више владика, организовано је неколико трибина, обављено је више од 60 крштења, а у плану су и још неке културне активности.

– Треба правити мале храмове, као што је наш параклис, да људи осете истински смисао литургије, заједништва и блискости које ми осећамо када дођемо на богослужење у капелу светог Јована Златоустог – прича двадесеттрогодишњи Петар Славковић, студент Економског факултета.

Петар каже да је први пут на литургији у параклису у Студентском граду доживео такву блискост и заједништво, на које се надовезује дружење после литургије. Његови вршњаци, прича овај академац, углавном имају недоумице око тога како спојити веру и савремени живот пун искушења за младе, какви су ставови цркве према неким модерним открићима и ставовима науке, да ли је оно што ће их сачекати у будућој каријери супротстављено учењима цркве.

Капела је, причају студенти, стално отворена, а отац Вукашин увек доступан, свако ко жели може га позвати и на мобилни телефон и договорити се са њим ако му је потребан разговор, савет или било шта слично.

– Ја сам овде долазио и да учим, јер је мирно и тихо. Осим студената на богослужења долазе и људи са Новог Београда, али и из других делова града, и старији и млађи. Увек се организујемо да, када треба, направимо неко послужење, купимо сокове, а и жене које раде у дому увек нешто спреме када је слава или неки већи хришћански празник – описује Вељко Радосављевић, апсолвент на Правном факултету.

Бруцошкиња Јелена Стајковац са Пољопривредног факултета прича да јој капела у дому где проводи прву годину студентског живота у Београду много значи.

– Код куће сам редовно одлазила у оближњу цркву и драго ми је да имам могућност и овде то да чиним. Свиђа ми се и што се добро дружимо – каже Јелена.

Академци са којима смо разговарали истичу да знају за многа празноверја које њихове колеге примењују пре испита, надајући се доброј оцени или барем пролазној. Уместо бројних ситних, опште познатих, „обреда” и ритуала колеге из „Студењака” их подсећају: и падање на испиту је део студирања.