МИЛЕНКО ЗАБЛАЋАНСКИ

Мислим да је за све крив Питагора. Јер, он је први почео да броји.

Мислим, бројали су и други. Али, он је рекао да је број чудо и да на њему све почива. Били су ту и Сократ, Платон и Аристотел. И мој љубимац Епикур. И причали су да је суштина људског постојања што смо слободни, што се волимо, што смо једнаки, што смо људи, што имамо меру.

Али Питагора каже: "Чекај, бре, то све има да се изброји. Да  се премери, да се види колико је ко заслужио."

Не само да је бројао, него је међу својим питагорејцима почео лично да одређује колико ко вреди, колико ће ко да има, да нема, да узме. И тако се Питагора издвојио. Јер, кад неко уме највише да броји, он тако броји да највише и узме. Наравно, давао је он некима понешто, тек толико да га ти неки хвале. Остали су медитирали. Илити гладовали. И, ствар је пукла на пасуљу који је Питагора толико волео, јер је био сељачки син. Али га није конзумирао због стомачних тегоба које су га, међу тим великим и недостижним цифрама, деконцентрисале.

Ипак... У тренутку када је за себе узео највећу бројку, није могао одолети искушењу да части себе лонцем пребранца...  и, после тога, цела се пирамида вредности међу његовим ученицима распала. Ученици су отишли без поздрава, јер су били разочарани.

Вероватно је неки од саветника са вечерњом школом упутио нашег Богољуба у филозофију поменутог Питагоре. И да, држећи се великих бројева, и узимајући само за себе, нама прича о салати и махунаркама којима ћемо се прехранити.

Ах, да, број? Или, како народ каже: "Бројка". Колика је бројка милијарду и пет стотина тринаест милиона?

Да појасним, пошто је наш народ давно престао да размишља о цифрама које прелазе његов просечни лични доходак. А он је, ваљда, две стотине или три стотине евра.

Е, па један милион је хиљаду хиљада. А милијарда је хиљаду милиона. Да  би се сместила та количина пара потребна је једна права кошаркашка хала. Плус помоћне просторије где би се сместила она заостала сића од тринаест милиона.

Како распоредити те паре… Ако је наша држава стварно добила те паре, алал вера за државу. Ако се за то изборио наш државни апарат, ако је то изборио закон, алал вера државном апарату и закону. Како они распореде нека тако буде. Јер, ако стварно то, макар и једним делом, оде за болнице, за школе, онима којима је то заиста потребно, онда има наде.

Стари  Грци су пропали када је свака будала која има паре могла да поткупи гласачко тело. Тако су убили Сократа. Ми смо почели да пропадамо када смо наше осведочене лопове признали за угледне грађане. И не само то. Данас гомиле полтрона величају њихове успешне животе, диве се њиховим способностима а нас проглашавају неспособњаковићима...

Извините. Сад бих питао: Да ли се ово хонорарише? Не… Аха. А, је л` може макар годишња претплата? Не може… Неки поклончић? Ништа. Ех, изем новинарство. И културу.