MILENKO ZABLAĆANSKI

Mislim da je za sve kriv Pitagora. Jer, on je prvi počeo da broji.

Mislim, brojali su i drugi. Ali, on je rekao da je broj čudo i da na njemu sve počiva. Bili su tu i Sokrat, Platon i Aristotel. I moj ljubimac Epikur. I pričali su da je suština ljudskog postojanja što smo slobodni, što se volimo, što smo jednaki, što smo ljudi, što imamo meru.

Ali Pitagora kaže: "Čekaj, bre, to sve ima da se izbroji. Da  se premeri, da se vidi koliko je ko zaslužio."

Ne samo da je brojao, nego je među svojim pitagorejcima počeo lično da određuje koliko ko vredi, koliko će ko da ima, da nema, da uzme. I tako se Pitagora izdvojio. Jer, kad neko ume najviše da broji, on tako broji da najviše i uzme. Naravno, davao je on nekima ponešto, tek toliko da ga ti neki hvale. Ostali su meditirali. Iliti gladovali. I, stvar je pukla na pasulju koji je Pitagora toliko voleo, jer je bio seljački sin. Ali ga nije konzumirao zbog stomačnih tegoba koje su ga, među tim velikim i nedostižnim ciframa, dekoncentrisale.

Ipak... U trenutku kada je za sebe uzeo najveću brojku, nije mogao odoleti iskušenju da časti sebe loncem prebranca...  i, posle toga, cela se piramida vrednosti među njegovim učenicima raspala. Učenici su otišli bez pozdrava, jer su bili razočarani.

Verovatno je neki od savetnika sa večernjom školom uputio našeg Bogoljuba u filozofiju pomenutog Pitagore. I da, držeći se velikih brojeva, i uzimajući samo za sebe, nama priča o salati i mahunarkama kojima ćemo se prehraniti.

Ah, da, broj? Ili, kako narod kaže: "Brojka". Kolika je brojka milijardu i pet stotina trinaest miliona?

Da pojasnim, pošto je naš narod davno prestao da razmišlja o ciframa koje prelaze njegov prosečni lični dohodak. A on je, valjda, dve stotine ili tri stotine evra.

E, pa jedan milion je hiljadu hiljada. A milijarda je hiljadu miliona. Da  bi se smestila ta količina para potrebna je jedna prava košarkaška hala. Plus pomoćne prostorije gde bi se smestila ona zaostala sića od trinaest miliona.

Kako rasporediti te pare… Ako je naša država stvarno dobila te pare, alal vera za državu. Ako se za to izborio naš državni aparat, ako je to izborio zakon, alal vera državnom aparatu i zakonu. Kako oni rasporede neka tako bude. Jer, ako stvarno to, makar i jednim delom, ode za bolnice, za škole, onima kojima je to zaista potrebno, onda ima nade.

Stari  Grci su propali kada je svaka budala koja ima pare mogla da potkupi glasačko telo. Tako su ubili Sokrata. Mi smo počeli da propadamo kada smo naše osvedočene lopove priznali za ugledne građane. I ne samo to. Danas gomile poltrona veličaju njihove uspešne živote, dive se njihovim sposobnostima a nas proglašavaju nesposobnjakovićima...

Izvinite. Sad bih pitao: Da li se ovo honorariše? Ne… Aha. A, je l` može makar godišnja pretplata? Ne može… Neki poklončić? Ništa. Eh, izem novinarstvo. I kulturu.