Некоректна политичка коректност

Циљ политичке коректности је брисање правих проблема. Рецимо, ако црнце зовемо Афроамериканцима мислимо да ће сви проблеми који црнци имају просто нестати. Сврха политичке коректности је да чини да су на површини све ствари у реду, а да се оно што је испод ни на који начин не решава, каже Срећко Хорват, аутор књиге „Против политичке коректности. Од Крамера до Лаjбаха, и натраг”, коју је објавио Иван Чоловић у едицији 20. век. Иза овог 26-годишњег Загрепчанина, теоретичара, семиолога, преводиоца, већ је пет књига.

Кад би вас неко у Београду назвао усташом, политички некоректним називом, да ли бисте после таквог искуства задржали исти назив књиге?

Наравно да бих. Али није ми се догодило да ме неко тако назове. Већи проблем од директне увреде јесте камуфлирање речи. На пример: у Хрватској је пре две године изашла друштвена игра која се зове „Олуја”, нека верзија „Ризика”, и, како се наводи, она се игра како би се оживело сећање на један рат. Дакле, ради се о ослободилачкој акцији из 1995. године. У игри постоји хрватски војник и непријатељски војник. Сви ми у Хрватској знамо ко је непријатељски војник – то је четник, али се он тако не зове, јер се играмо политичке коректности. А иза свега је камуфлирање мишљења, јер је игра дошла из неког националистичког угла, са циљем оживљавања неке националистичке меморије и те неке великохрватске идеје. У том смислу би ми већи проблем био када би ми неко рекао непријатељ уместо усташа. Када ти неко каже усташа знаш о чему се ради.

Ако се не решава проблем у његовој суштини, да ли политичка коректност решава неке свакодневне проблеме које имају припадници маргиналних група са називима усташа, црнчуга, педерчина?

Не нужно. Постоји изрека: једино црнац може назвати црнца црнчугом. Исто важи за геј популацију, у чијем интерном жаргону не само да је дозвољено већ се и преферира израз педерчина. Проблем је што политички коректни термини такође дискриминишу. Назив Ром је наметнут Циганима. Једнака је ствар са Афроамериканцима. Тај израз дискриминише све црнце који нису пореклом из Африке.

Кажете да брисањем језика настоји да се избрише мишљење, а са друге стране наводите Виктора Клемперера, чија књига показује како је говор у време нацизма условио стварање одређене свести. Зашто то не би могло да се догоди са политички коректним изражавањем?

То је класична дилема у лингвистици од Сапир-Ворфове тезе која тврди да мисли одређују језик. Клемперерова теза је да је филм из 1929. у којем су Јевреји упоређивани са пацовима на неки начин подсвесно људима имплементирао мисли. Ја сам ту мало скептичан, јер се брисањем језика не могу избрисати мисли. Ако замислимо друштво у коме више не постоје речи усташа или четник, то не мора да значи да ће неки Хрват престати да мрзи Србе или обрнуто и да се неће називати неким другим именом.

Да ли таква врста језика показује моралну супериорност говорника и да ли се све своди на морални проблем?

Није у питању морални проблем, већ проблем лицемерја. Управо ти који користе политички коректан речник не само да заузимају супериоран положај спрам оних који Рому говоре Циганин, већ наспрам Цигана самих – ето, ми смо ти који смо вама нецивилизованима дали цивилизовано име. Ради се о рукавицама које скривају право стање ствари. Узмите за пример Београд. Кад човек долази возом са свих страна види насеља са уџерицама Рома. Ако их градска власт назове Циганима, то је проблем. Али ако су уџерице тамо и ако их назовемо Ромима, сви ће мислити да је ситуација боља.

Зашто против политичке коректности кад ни Хрватска, ни Србија не припадају друштвима која су уређена у правном смислу?

Највећи проблем нису увреде, већ лажни процес нормализације. Прошло је петнаест година од рата, међутим, мржња и даље у неким сегментима постоји, наравно много мања него пре. Против политичке коректности –да се ствари не би гурале под тепих. Јер ако ћемо се сада, као у тој „Олуји”, називати неким апстрактним именима, онда су веће шансе да ће за 15 година доћи до сличне ситуације као, не дај боже, пре. То не значи, наравно, да сам ја за то да се нађемо на Сави или Драви и да се вређамо.

Ко намеће тај језик?

Политичке елите, пре свега. Политички врх Хрватске намеће тај језик како би се што пре, рецимо, могао улизати ЕУ. Мислим да се једнако ради и у Београду. Ради се  заправо о лажном процесу нормализације који није подстакнут изнутра, него извана. Као што се некада наметала слика Балкана као дивљег, сада се споља намеће да се Балкан мора нормализовати.