Канџе дедињских газди

Плати кирију две-три хиљаде евра и – ћути. Или иди. Због овог познатог филозофског приступа београдских газдарица и рентијера подстанари у дедињским вилама почели су да се жале, баш гласно. Толико да су и дружења у дипломатском клубу постала место где се све чешће говори о лошим искуствима са власницима луксузних кућа.

Једно од њих слушамо од службеника из амбасаде једне западноевропске земље.

– Проблем је што у вили, за коју месечно плаћамо три-четири хиљаде евра, имамо мање права него становници такозваног картонског насеља. Газда је додуше показао изузетну љубав према нашем новцу, само смо у свему томе ми били сувишни. Доживели смо да слушамо најпримитивнију врсту вербалне агресије, укључујући и палету најружнијих речи српског језика. Долазио је без најаве, доводио породицу, кумове, комшије, „мајсторе” који су нешто поправљали аљкаво или никако – каже дипломата, који за собом има 16 година службовања, али не и искуства попут овог београдског.

– Питао сам се зашто нас узнемирава и доводи људе који очигледно нису мајстори. Одговор смо сазнали ускоро када смо добили отказ, јер је власник виле доводио потенцијалне купце и продао кућу. Закупнина је плаћена унапред, уговор важи још две године, али зашто нас он не би избацио када може. Ми смо само покрили трошкове док не стигне нови власник, мада многи не могу да замисле какви су апетити газда тих лукс објеката – уверава саговорник из амбасаде, коме је адвокат пријатељски саветовао да се не суди јер има шансе да уђе у дуготрајну и неизвесну парницу.

Из разговора са „сапатницима” из других земаља и члановима дипломатског кора, овај незадовољни привремени житељ Дедиња је сазнао да многи имају сличне проблеме. Тако је у једној кући, која је стављена на „црну листу” направљену у амбасади, грејање урађено тако да странац плаћа цистерну нафте и за своје и за газдине вруће радијаторе. Јер, сви се греју из истог котла, власник станује у приземљу, а рекламације нису могуће. Отказ јесте, у свако доба.

Догађа се и да се странац усели, а газди падне на памет да мења прозоре и врата иако је напољу снег. Ако се станари пожале, газда их утеши причом да ће им бити топлије за неколико месеци, а лепи прозори само повећавају вредност некретнине за следећи пут.

Зашто упркос овим непријатностима странци на привременом раду у Београду, ипак, јуре на Дедиње, Сењак, Вождовац, у крајеве града у којима су куће са уређеним баштама, базенчићем? Има лепих салонских станова и у центру?

– То је најлакши начин да се реши питање безбедности, мада морам да подсетим да су све школе, интернационалне како их зову, које похађају наша деца, смештене на Дедињу. Знате какво би то било губљење времена да се малишани возе по целом граду пре и после наставе – објашњава наш саговорник.

– Као страни држављанин, не би требало да бринем што је Србија толико богата земља која опрашта порез најбогатијима, али мораћу да вам поменем и неке бројке. Кирија за кућу која је нешто лошије уређена износи 2.500 евра и то је наш случај тренутно, при том газда не плаћа никав порез. Наши познаници плаћају 3.500-4.000 евра за становање у луксузнијим кућама. Уговор који смо потписали о рентирању куће стоји у амбасади, додуше нигде није оверен и на основу њега се исплаћује додатак за становање на који као дипломатски службеници имамо право. Дакле, пореске службе би лако могле да дођу до папира који би их одвео код оних који згрћу велике паре а држави не дају ни динар – истиче незадовољни дедињски подстанар.

Искуства из других земаља говоре сасвим другачије. На Западу би непоштовање уговора, малтретирање станара подразумевало контрамере, сигурно изгубљене спорове, а после другог пута газда би могао да се поздрави са било каквим начином рентирања и зарадом од таквог посла.

– Без пријаве, макар и анонимне, нама су везане руке. Ништа не можемо да предузмемо – одговара Зоран Јовановић, портпарол Пореске управе у Министарству финансија Србије. Уговором о рентирању куће утврђен је облигациони однос, шта су чије обавезе, па и инвестиционо одржавање, те газда нема права да малтретира станаре и да им доводи неку свиту у кућу – објашњава Јовановић.

„Ми не можемо као пореска служба да се тиме бавимо, али све друго у вези са наплатом пореза у нашој је надлежности, а овде је реч о класичном избегавању плаћања пореза. Ако би Пореска управа тражила од амбасада да доставе такве уговоре, тај посао би морао да иде преко Министарства иностраних послова и ми бисмо евентуално могли да покренемо поступак против таквих лица за класичну утају пореза”, каже портпарол Јовановић.