Спорно наслеђе

Кула – У очекивању дуго најављиваног закона о реституцији, наследници земљишних поседа и стамбених објеката национализованих после Другог светског рата већ неколико година упорно захтевају од државе да им се врати право на власништво одузете имовине њихових очева и дедова. Међутим, судећи према примеру из Куле, проћи ће још доста времена док се не исправи ова неправда нанета средином прошлог века великим земљопоседницима, који су у једном револуционарном таласу остали без својих имања.

Око сто породица из овог места, окупљених у Удружењу грађана за повраћај имовине одузете средином пете деценије прошлог века, покренуло је још пре седам година процедуру да им држава врати оно што им – како тврде – припада. Истовремено, инсистирају и на рехабилитацији својих предака који су у то време без кривице и суђења јавно жигосани, затварани или стрељани, при чему им је конфискован и највећи део имовине.

– Сматрамо да смо изворни власници одузете имовине и да то власништво до данас није оспорено, односно да има континуитет, пошто се уредба о одузимању земље, донета 1946. године, не може сматрати легалном. Уосталом, и у земљишним књигама и даље су имена наших очева и дедова као неприкосновених власника тих ораница – каже за наш лист Пал Виг, председник Удружења грађана за повраћај одузете имовине, чијег су деду Иштвана стрељали партизани због наводне сарадње са окупатором, да би 1946. године његовој породици било одузето 40 катастарских јутара земље са салашом, кућа, стока и све залихе хране.

Према подацима Удружења, на територији кулске општине, као и суседног Врбаса и Србобрана, одузето је у годинама после Другог светског рата око пет хиљада катастарских јутара обрадиве земље, не рачунајући тадашњу велепоседничку породицу Дунђерски, којој је конфисковано око три хиљаде јутара. Зато би, каже Виг, те оранице требало изузети из поступка приватизације пољопривредних предузећа, да би биле враћене наследницима.

– Поседујемо документацију са свим доказима о власништву над земљом, о куповини и наслеђивању, што држава не оспорава – али тврдокорно и не уважава. Због тога смо упутили захтев надлежним органима да се доследно поштује члан 15. Закона о приватизацији, што подразумева да се у процесу промене структуре друштвеног власништва изузме национализована имовина – објашњава наш саговорник.

И војвођанско Удружење за враћање одузете имовине са истоветним захтевом се обратило Влади Србије, а тражили су помоћ и америчке амбасаде у Београду. Према речима председника тог удружења Николе Танурџића, уколико власт не буде имала слуха за решавање овог проблема, тражиће се арбитража Међународног суда за људска права у Стразбуру, који је у сличним случајевима национализоване имовине у Румунији пресудио у корист оштећених, па им је после тога држава исплатила или вратила одузету земљу.

– У Србији је, нажалост, изгледа још уврежен страх да ће повратком имовине одузете од имућних сељака настати нови слој богаташа који ће још више продубити ионако увелико изражене класне поделе. Не може се једна неправда исправљати другом неправдом – каже за „Политику” Танурџић и наводи да је Србија једина земља у југоисточној Европи која још није донела закон о реституцији. Он је, иначе, унук Ђорђа Дунђерског, познатог војвођанског земљопоседника у периоду између два светска рата, којем су – поред три хиљаде јутара обрадивог земљишта – комунистичке власти одузеле неколико фабрика, дворац у Кулпину, неколико велелепних грађевина у Новом Саду, као и мноштво уметничких слика, гарнитура стилског намештаја и разних других вредних некретнина.