Српски Ускрс у Москви

Од нашег дописника
Москва, 20. априла – Ноћ пред Ускрс, испред препуног храма Петра и Павла у Москви, четворогодишњи Никола држи у рукама сноп упаљених свећа и проверава да ли је истина да свети пламен не може да опече. Приближава прст пламену, а онда се уплаши и тргне руку. Отац га храбри – не бој се, нећеш се опећи... и мала рука прелази преко пламена, а широм отворене окице зачуђено гледају оца – не пече?!

Храм Петра и Павла, од 2002. године Подворје Српске православне цркве, налази се у самом центру руске престонице и један је од најлепших, ретких сачуваних храмова из 18. века. У њему је много икона из периода од 14. до 19. века, међу којима Богољупска икона Мајке божје која је исцелила руски народ за време куге, обруч светог Јована Крститеља, мошти светитеља Тихона, патријарха Алексеја, светог Николе... Захваљујући владици Антонију Моравичком, старешини храма, московски Срби то место доживљавају као део домовине у Русији. И не само Срби – долазе верници из Хрватске, БиХ, Македоније... Али људи који су пред овај Ускрс дошли у храм нису само верници – оцу Антонију доводи их осећај припадности једној култури и традицији. Иако делимично прихватају руске обичаје, па жене у цркву не улазе откривене главе, а за Ускрс поред фарбаних јаја освештавају кулич, (колач) и пасху (слатки сир са сувим грожђем), увек иду у „своју” цркву мада у огромном граду имају много ближих.

На вечерњу ускршњу службу дошло је толико људи да су многи остали напољу на ветру и вејавици која је украсила овогодишњи Ускрс. Било је и много Руса који су са „браћом Србима” чекали долазак светог пламена директно из цркве Светог гроба у Јерусалиму. У поноћ се у цркви угасило светло, кандила и свеће. Мрак и ишчекивање трајали су неколико минута, док из Храма Христа спаситеља није стигао свети пламен који, већ традиционално, у Русију доноси Фонд Андреја Првозваног. (У цркви Светог гроба у Јерусалиму сваке године чудесно „снисходи” пламен којим се пали свећа на Христовом гробу. Пламен авионом доносе у храм Христа спаситеља, одакле иде у остале цркве по Русији).

Када је, после неколико минута стигла света ватра, а светлост свећа весело затреперила у цркви уз радосне звуке звона, сви су, за свештенством одевеним у беле одоре са златним и сребрним везом, кренули у крсни ход око цркве, а онда се зауставили испред затворених врата храма, што симболично означава затворен улаз у пећину Гроба господњег. Уз појање „Христос устаде из мртвих... врата су се отворила, верници су ушли у храм. Почело је богослужење често прекидано радосним ускликом „Христос воскресе!”, Служба је трајала готово до самог јутра...

По завршетку ускршње службе људи су се разишли да би се сутрадан, на Ускрс, многи од њих поново срели на месту које се на други начин доживљава као „део Србије” у Москви, у познатом српском ресторану којим годинама руководи надалеко чувена Перка. Русија није Аустралија, па нема оне гастарбајтерске, тешке туге за домовином (ипак се до ње стиже за два сата), али никад није наодмет провести који тренутак у домаћој атмосфери. Достојанство са којим Перка обавља свој посао и брине о сваком посетиоцу разлог је што у ресторан долазе читаве породице са малом децом, тврдећи да је атмосфера „више наша” него у њиховим московским становима. Уз ускршња јаја и јагњеће печење испод сача, уз бројне руске пријатеље, поштоваоце српске кухиње и обичаја, прославили су и овај Ускрс.