Кривична одговорност и за посланике

Посланицима, очигледно, није лако да донесу закон о самима себи, на шта их обавезује Устав. До сада је урађено неколико верзија закона о Народној скупштини, а на последњу је реаговала „Транспарентност Србије” с три предлога која су упућена радној групи за израду овог закона. Овога пута ТС је реаговала унапред јер, како кажу, после је тешко исправити грешке.

Владимир Гоати, председник ТС, објашњава да су ограничења у изради овог акта последица уставних решења, па се због тога предлаже ограничења неких права као што су оставке и имунитет народних посланика, али и већа јавност рада парламента.

„Уставом је предвиђена могућност да право располагања мандатом посланици пренесу на партије с чије листе су изабрани, а подношењем оставке посланик себе претвара у делегата и онда се од њега не може очекивати да гласа по својој савести и делује аутономно. Ни у једном савременом законодавству не постоје оваква решења која се могу још наћи у Индији, Бангладешу, Панами и Јужноафричкој Унији”, каже Гоати.

Зато ТС предлаже да се у нови закон о Народној скупштини уврсти одредба која прописује да посланик оставку потписује у присуству председника парламента или његовог заменика на период од шест месеци, чиме би се отклониле сумње да ли је и када оставка дата. После шест месеци околности под којима је оставка дата могу и да се промене па се посланику дају два дана да размисли пре него што се поново обавеже на сличан начин.

Раде Обрадовић, потпредседник Скупштине, посланик Демократске странке Србије, каже да мандати не могу да се одвоје од изборног система. „У Великој Британији је на снази већински изборни систем и они немају тај проблем. Ако код нас остане пропорционални изборни систем тешко ће се избећи бланко оставке. У Великој Британији се не издвајају паре из буџета за изборе, нема централних кампања, већ кандидати иду од врата до врата. Код нас су кампање углавном централне јер су партије лидерске. С друге стране, странке обично имају проблеме са ’самосталношћу’ председника општина који се тако понашају јер су изабрани као познати грађани својих вароши”, каже Обрадовић.

Други предлог ТС је да се регулише Уставом остављена могућност прешироког тумачења имунитета посланика. „Нови закон требало би да омогући вођење кривичног поступка и против посланика, што је сада немогуће због Уставом загарантованог имунитета, али не и одређивања притвора како се не би створио простор за обрачун с политичким неистомишљеницима. Дела због којих се против посланика може покренути поступак била би управо она која су директно или индиректно повезана с појавом корупције, а то су подмићивање, злоупотреба службеног положаја, фалсификовање службених исправа или ометање изборног поступка”, каже Немања Ненадић, програмски директор ТС. Да ово није само наш проблем потврђује изјава Григорија Јавлинског из руске Думе да се чланови парламента такмиче да уђу у Думу како не би били кривично гоњени.

Обрадовић се слаже да се питање имунитета тумачи врло широко и да не постоје ваљани разлози за то. „Посланици имунитет користе за кафанску тучу или саобраћајни прекршај, а у Уставу (члан 103) све је јасно и пише да посланик који је затечен у извршењу кривичног дела за које је прописана казна затвора у трајању дужем од пет година може бити притворен без одобрења парламента. Ако се не ради према одредбама Устава треба позвати Административни одбор на одговорност.”

Да би се повратило поверење у институције, али и достојанство посланика, ТС предлаже да на интернет страни парламента буду сви подаци у вези с његовим радом, као што су амандмани, предлози и иницијативе упућени Скупштини и посланичким групама, записници са заседања Скупштине и њених одбора, као и друге информације које су значајне за јавност. Предлаже се и да посланици на захтев образложе одлуку коју су донели и да известе надлежно тело уколико процене да се налазе у ситуацији сукоба интереса.

Обрадовић каже да се највећи део материјала већ налази на сајту Скупштине и да је то институција која сигурно има највећу јавност рада због чега је често и критикована, али да би сајт могао и још да се допуни, ако је то потребно.

Иако Устав прецизира да се o Народној скупштини доноси закон Обрадовић каже да је практично већ све речено у самом Уставу и Пословнику о раду. „Оно што би било ново и боље решено у закону о Народној скупштини је њен буџет и имовина којом газдује влада.” Потпредседник Скупштине је био на челу претходне радне групе која је радила овај закон и његова идеја је била да се он донесе огромном већином јер је то ствар симболике. „Моја идеја је била да се закон донесе консензусом и да се не повећавају права посланика. Али закон није дошао на дневни ред јер су расписани избори.” За нову верзију Обрадовић каже да је практично преписана претходна, али да ни мандате ни плате посланика не треба решавати овим актом јер већ постоји изборни закон и други који се баве овом тематиком.

За Обрадовића су две ствари лоше у новом закону. „Чак 13 од 77 чланова закона се бави статусним правима службеника, а за плате се уводе коефицијенти. Посланик може да има пет просечних плата, али тај износ може и да се смањи. Рад посланика је тешко мерљив, па зато ова одредба није добра. Пример за то су бројни амандмани које су посланици СРС-а поднели на групу закона, од којих су се неки односили само на интерпункцију. Да ли им то треба посебно платити?”