ПАМЕТ У ГЛАВУ!

Стално слушамо изјаве о томе да „наше чланство у ЕУ нема алтернативу“. Једино се лицитира о години када ће Србија да постане чланица тог клуба. А да ли ЕУ жели Србију за свог члана? Нема дана да од неког европског званичника не стигну уверавања да је то управо тако, једино да се испоручи Ратко Младић, па да се ратификује ССП, па да се прихвати Лисабонски споразум, па да се…

А пре свега тога, да се заврше свеевропски избори ове године, па и избори у неким јако важним чланица ЕУ, па да са формира нова извршна власт тамо где треба, па да… Управо време избора показује какво је доминантно расположење у земљама „старе“ Европе – већина је против проширења ЕУ. Већ је проширење из 2004. године донело талас незадовољства због пољских водоинсталатера, да би то незадовољство постало још израженије са две источнобалканске аквизиције из 2007. године. Бирачко тело је против проширења, а данас Европа нема лидере, већ само следбенике јавног мњења. И може британски „Обзервер“ да апелује да се настави ширење ЕУ на исток, британским политичарима није битно шта каже то гласило британске елите, једино су им битни гласови бирача.

А све то генерише и суптилне поруке које нам се шаљу. На пример, британски амбасадор у Београду, у свом ауторском тексту у „Политици“ каже да ми морамо „разумети опрез, који се јавља у Европи и који је додатно увећан билатералним сукобима између садашњих и потенцијалних чланица – Кипра и Турске, Грчке и Македоније, Словеније и Хрватске. Земље чланице су одлучне да не дозволе да неко будуће проширење донесе нове проблеме“. У преводу на српски: ми би требало сами да решимо своје комшијске сукобе пре него што помислимо да уђемо у ЕУ. Нећа ваљда Европа да пере наш прљав веш! Додуше, ЕУ је историјски настала као машина за прање немачко-француског прљавог веша и опрала га је, свака част, са откувавањем, избељивањем и омекшивачем. Али, легитимно је да се, када се један задатак заврши, пређе на други и забораве пређашње функције. При томе, уз онај колосални словеначко-хрватски око приступа међународним водама, није поменут један мали, безначајни проблем – нарушавање територијалног интегритета Србије, (масовно) признање једнострано проглашене независности Косова и слање мисије ЕУ у јужну српску покрајину. Без обзира на то, јасно је да приступање ЕУ подразумева добре суседске односе, а управо ЕУ одређује какви су то односи и ко су чији суседи. У преводу на српски: признавање Косова!

Друга порука је још интересантнија! Каже се да ће „кандидати … у свакој фази давати одговоре и на сложена политичка питања: „Због чега би требало да вас пустимо унутра? Како ће ЕУ бити снажнија ако ви постанете чланови?” Јесте да је парафраза Кенедијевог инаугуралног говора, али у преводу на српски то значи: а шта ћете нам ви!

Да разјасним, сматрам да већина земаља ЕУ не жели Србију у сопственом клубу, изузетак можда чине нама (географски) блиске земље које или имају велику српску дијаспору, или могу да је стекну уколико ствари крену наопако.

Шта је алтернатива? Даље јачање веза са земљама ЕУ! Како? Тако што би се и једна и друга страна усредсредиле на оне везе које нису (предоминантно) политичке. Прво, што пре омогућавање слободног протока људи у оба смера – бела шенгенска листа, која на дуги рок може да прерасте и у шенгенску зону. Друго, успостављање царинске уније, што значи да Србија треба да прихвати спољнотрговинску политику ЕУ према остатку света, док би проток робе између Србије и земаља ЕУ био потпуно слободан. Србија и ЕУ би на тај начин постали јединствени ако не економски, онда бар трговински простор. Треће, даље институционалне реформе у Србији, којим би се она приближила привредном систему земаља чланица, а које ЕУ може активно да потпомогне новцем и техничком помоћи. Четврто, уколико затреба, увођење евра као валуте у Србији.

Мислим да и једна (ЕУ) и друга страна (Србија) могу само да добију спровођењем оваквог плана – његова реализација нуди успостављање стабилних и узајамно продуктивних односа. А српске власти, уз политичку стабилност коју још увек уживају, треба да буду прве у покретању оваквог алтернативног плана европске интеграције.

Него, кад размислим мало боље, земљама ЕУ, слуђеним од изборне године, ирског референдума, ратификације Лисабонског споразума, неваспитаних премијера, министара спољних послова који не знају у којој су земљи, Србија можда и може да ЕУ понуди нешто што она у овом тренутку баш и нема, а свакако би је „учинило снажнијом“ – leadership.

Председник Центра за либерално-демократске студије, 
професор Правног факултета Универзитета у Београду