"Газдина" врхунска магија

Специјално за "Политику"
Милано - Распродата америчка турнеја Бруса Спрингстина још траје, али се у Европу преселила на неколико наступа у дворанама, промотивном посластицом која најављује летњу стадионску турнеју идуће године од 22. маја у Даблину до 19. јула у Барселони. Три одмах распродата датума у Даблину добар су доказ колико је тешко било ући у милански Форум са "само" 18.000 места. Милано у Спрингстиновој картографији заузима митско место, отприлике као и Филаделфија или Бостон, а недавни концертни тријумф показује зашто се овај град равноправно такмичи са градовима у којима је Спрингстинов наступ пожељно видети.
Са 24 песме у нешто мање од два и по сата изузетно кондензованог, захтевног концерта, Спрингстин се представио у релаксираном издању, упркос немалим постављеним задацима. Као да су му соло акустична турнеја 2005. и прошлогодишњи успех са "Seeger Sessions" албумом и турнејом дали неку додатну мудрост.

На самом почетку иза луксузно уређене метализиране позорнице подиже се огроман старински вергл и након тактова песме "The Man оn the Flying Trapeeze", добре метафоре за звезду вечери, уз еуфоричан дочек публике, концерт креће "из мрака". Спрингстинов узвик "Is there anybody alive out there?", из песме "Radio nowhere" с актуелног албума "Magic", подиже до крова тензију у Форуму и креће на пут концертном драматургијом и овоземаљском узбудљивошћу неупоредив с било којим другим извођачем.

Неколико је кључних тренутака - сви који познају Спрингстина знају да је реч о темељитом извођачу који нову турнеју користи као полигон за представљање новог материјала и другачијег погледа на старе фаворите. И актуелни концерти светковина су без премца, пример сценске представе аутора у пуној форми чија су представљања уживо надоградња плодне каријере, а не понављање старог градива. Чак девет нових песама с албума "Magic" равноправне су са старијим песмама, често одабраним између ређе свираним нумерама, с тек покојим хитом на стратешким местима концерта.

Доста коришћења усне хармонике у новој "Gypsi Byker", са Stevenom Van Zandtom, Sivijem из ТВ серије "Сопранос", на акустичној гитари, те у радикално преаранжираној "Reason to Belive" с албума "Небраска", даје додатну боју наступу у којем чланови "E Street Banda" мајсторски пуне звук верно дефинисан на изврсном разгласу. "Reason to Belive" радикално је преаранжирана и претворена у енергични swamp-blues, један од врхунаца концерта. Део аранжмана с дисторзираним, изобличеним вокалом преузет је са Спрингстинове соло турнеје "Devils & Dust" 2005, придодан убрзаној изведби бенда са Спрингстином у улози свештеника који по позорници "крсти" музичаре усном хармоником из које капље вода.

Прво од два смиривања јаког темпа долази извођењем насловне песме новог албума "Magic", с виолинисткињом Сузи Тyрел на пратећим вокалима и Нилсом Лофгреном на другој акустичној гитари. Спрингстинова најава да се "не ради о магији, него триковима" први је експлицитни осврт упућен америчкој администрацији; други долази с уводом у "Living in the Future" и црнохуморним набрајањем примера смањивања цивилних права код куће, због америчког рата против тероризма.

Спрингстин марљиво "ради" с публиком, поготово оном нагураном у првим редовима, која као да ће експлодирати када им се приближи за време гитарског сола у "Adam Raised а Cain", у рефрену "The Promised Land", или док нову "I Work for your Love" претвара у манифест односа с публиком, шетајући ознојен испред првих редова. Изузетно ретко извођење два бисера с давног, другог, Спрингстинова албума из 1973. стиже с песмама "Incident on the 57th Street" и "E Street Shuffle" који прокључалу атмосферу у дворани подижу до усијања, с хипнотичким њихањем руку публике и заједничким, италијански "прецизним", певањем целе дворане.

Завршни део службеног дела концерта започиње с грациозном новом "Devil′s Arcade", с војнички интонираним бубњањем Maxa Wainberga, која је увод у завршни сет ангажираних тема "The Rising", "Last to Day", "Long Walk Home" и "Badlands".

Спрингстинови текстови песама прави су мали романи; нуде бројне политичке алузије, опаске и размишљања, али је "горка пилула" спакована у лепши, шаренији, мелодичнији омот који донекле испира горак садржај у текстовима песама који се, попут "Gypsy Biker", "Devil′s Arcade" или "Living in the Future", баве ситуацијама проузрокованим ратом у Ираку. "Last to Die" насловом је утемељена на говору Џона Керија којег је Спрингстин подржао на последњим америчким изборима, док је "Long Walk Home" свеобухватна слика стања Америке, с констатацијом да ће "пут кући", тј. повратак некадашњим вредностима бити врло дуг.

Паклено извођење песме "American Land", са Bittanom и Giordanom на хармоникама, свеже Спрингстинове нумере промовисане на прошлогодишњој "Seeger Sessions" турнеји, завршава концерт у расположењу распојасане ирске веселе песме с вечном темом америчког усељеништва и тражењем дома. У који је, сувишно је рећи, за све присутне те вечери привремено претворен иначе хладни, бетонски милански Форум.