Крај малих партија

ИНТЕРВЈУ: МИЛАН МАРКОВИЋ
Министар за државну управу и локалну самоуправу Милан Марковић очекује да закон о политичким странкама буде усвојен у парламенту до средине маја. До летње паузе у раду парламента треба да буде донесен и нови закон о локалним изборима, а након тога и закон о државној изборној комисији и закон о јединственом бирачком списку.

„Закон о политичким странкама има пуну подршку парламента, будући да му се противи само једна политичка групација. Ми смо предложили 5.000 оверених потписа за оснивање партије, а посланичке групе су амандманима предложиле да то буде 10.000. Исто важи и за странке националних мањина. Ми смо предложили 500 потписа, а већина је тражила да буде хиљаду”, рекао је Марковић.

Који су очекивани ефекти промене закона?

Желимо да поједноставимо изборни процес и државу лишимо ненормалног оптерећења прикупљања потписа за сваке изборе, на шта се троше милијарде динара и огромно време. Они који у процесу пререгистрације или оснивања прикупљеним потписима покажу да су стваран политички субјект неће морати да прикупљају потписе за кандидате за изборе, имаће директну проходност. Наравно, и они који нису регистроване странке могу да се појаве на изборима, али уз одговарајући број потписа.

На које време ће морати да се обнављају потписи?

Свака странка ће прво морати да се пререгиструје, а неко ће и основати странку. Уколико политичким радом не докаже да је легитимни представник одређеног броја грађана, односно уколико није ушла у парламент (републички или покрајински), странка ће морати поново да прикупља потписе на сваких осам година.

Да ли ће то важити и за странке и за коалиције?

Странка је легитимни представник одређеног броја грађана уколико уђе у парламент сама или у коалицији с неким другим странкама. Неће бити могуће да из буџета финансирамо целу странку као парламентарну, а један њен члан или лидер је у парламенту ушао као појединац, на листи неке друге странке. Неће, дакле, бити могуће да имамо више партија које се финансирају из буџета него што смо имали листа на изборима.

Који су највећи недостаци изборног система у Србији?

Највећи проблем, по мом мишљењу, јесте што је наша политика деперсонализована, што је вера људи у институције слаба. То важи и за републички и за локални парламент и за извршну власт. Једино је председник Републике изабран директно од грађана, што му даје неспорни легитимитет. Сва остала изабрана лица су прошла иза имена својих лидера и странака. Грађани често и не знају ко су људи на листама, гласови се дају партијама, а оне бирају ко ће бити представник грађана.

Шта очекујете од новог закона о локалним изборима?

Грађани ће тачно знати за кога гласају на свом бирачком месту, због чека ће странке морати помно да воде рачуна о томе кога кандидују. Локални парламенти ће бити битно промењени. За два изборна циклуса 60-70 одсто људи који сада седе у локалним парламентима више неће бити одборници.

Терен за промене припремили смо ранијим изменама Закона о локалној самоуправи. По највишим европским стандардима, изместили смо решавање спорних ситуација у правосуђе, а не да то решава влада. У Републици је било 620 спорних мандата одборника, а 580 мандата суд је решио. Да је дошло до расцепа у СРС-у у време када је важио стари закон, не смем ни да помислим шта би било.

Идеја о успостављању државне изборне комисије изазвала је контроверзе. Шта се, заправо, мења?

О томе ће се вероватно расправљати на јесен. Комисија ће бити формирана као независно тело од девет чланова који би тај посао обављали професионално. Садашњи РИК је искључиво испостава партијских утицаја и одраз политичке снаге у парламенту. Желимо да направимо тело какво већ постоји у већини других земаља.

Како ће се бирати чланови државне изборне комисије?

Наш предлог је да институције попут Врховног касационог суда, Универзитета и слично бирају комисију која ће парламенту предлагати чланове државне изборне комисије. Мења се, дакле, начин кандидовања, а коначну одлуку о саставу комисије даваће парламент.

Да ли је Ваш предлог рационализација државне управе пропао?

Министарство је направило предлог рационализације заснован на добровољној бази, што су у првом кругу прихватиле 63 општине. То је, међутим, пропало због ребаланса буџета. Сада ће Министарство финансија морати, преко смањења трансфера општинама, да натера локалне самоуправе да отпуштају по одредбама Закона о раду. Наш предлог је био рационалнији, јер би државу запослени који одлази добровољно коштао највише милион динара, а ако се то чини на основу Закона о раду, трошак може бити и 1,5 милиона. Наш предлог је подразумевао да радник који добровољно одлази не може у наредних пет година да се запосли у директном или индиректном кориснику буџета, а Закон о раду нема такво ограничење. Такође, општина која би ушла у наш програм више никада не би могла да запосли преко утврђеног броја без сагласности владе. Нажалост, у овом моменту није било могућности да се у буџету обезбеди 1,1 милијарда динара за програм рационализације који је припремило Министарство за државну управу и локалну самоуправу.

Да ли је тачно да сте се на седници владе посвађали с министром Млађаном Динкићем, јер је минирао ваш план за рационализацију државне управе?

Имали смо различита мишљења, али то није била свађа. Одлуке смо донели једногласно. Постоје ствари око којих се не слажемо.

Које су то ствари?

Између осталог, када је у питању рационализација у локалним самоуправама, ја мислим да ће ићи много тешко по Закону о раду. Мислим да ће председници општина реаговати на умањење трансфера тако што ће пре скинути средства са неког локалног пута или школе него отпустити неког из самоуправе. У крајњем случају, и даље неће постојати никаква контрола даљег запошљавања у локалној самоуправи, што је битан елемент програма који је било припремило ово министарство.

Зашто је број запослених у државној управи драматично увећан у протеклих девет година?

То није сасвим тачно. Број запослених од 2003. године у државној управи повећан је за 1.360 људи. У стратегији државне управе, из мени потпуно непознатих разлога, неко је написао да је 2000. године било 8.000 људи. То је нетачно. У то време је само Управа прихода имала 6.000 запослених, а шта је са Управом царина и другим службама? Запослених у државној управи је 28.000, а плата им је од 15. 000 динара па навише. Просек је на нивоу републичког просека. Они чине свега један одсто јавне потрошње. Много већи проблем је превелики број агенција.