Недужна крушка

У Срба је храст свети, али је шљива омиљена. Зашто – не треба посебно објашњавати. И јабука је једна од драгих воћака. Опет, тикву народ често повезује с нечастивим, док са крушком, ако је судити по обичајима и предањима, ствари нису начисто. Толико је противречности и нејасноћа о њој да није ни чудо што се за човека који мало помери памећу у Србији каже да је пао с крушке.

Елем, једни веле да је ова биљка „дрво свих демона” и да се под њом окупљају врагови. Кад је, примера ради, у Пољицама фратар истеривао ђавола из жене, антихрист је тражио да га свештеник пусти на стару крушку у пољу. Према древној причи из Далмације, са ње ноћу висе вештице. Тако „окићене” давно их је угледао ловац који се касно враћао кући. Није се уплашио – прекрстио се и опалио из пушке. Тад су се вештице разбежале, али је после неког времена том човеку умро син. Чак и Славонци тврде да проклете жене, кад се намажу машћу, те потом полете, бају: „Ни о кладу, ни о пањ, ни о дрво, ни о камен, ни о крушку Тодорову.”

С друге стране, историчари објашњавају да је ово дрво старим Словенима у постојбини било драго и свето. Тако беше и на Балкану, све до покрштавања. Онда попови „ударише” на оно што је дотад народу било мило и драго тако што су неке од старих обичаја и симбола прогласили светим, а друге злим и ђавољим. Зато, ни крива ни дужна, крушка постаде лоша да гора не може бити. Премда, има и места на којима „стоји” нешто боље.

У околини Ђевђелије, на други дан Ускрса, црквена процесија иде до неке од старих оближњих крушака. Тада поп то дрво причешћује: тако што му стави нафору испод коре. Такође, према причи која се у Србији казује од давнина, један од старих краљева није хтео да иде на молитву у цркву. Уместо тога говорио је: „Крушчица је моја црквица”. Бог га због тога није казнио, његове молитве биле су услишене.
Приповеда се и да се Свети Сава на свој дан пење на стару крушку око које се скупи чопор вукова. Онда им светац, једном по једном, одређује срећу за следећу годину. Такође, прича се да је Растко Немањић, кад је путовао од Зете до Будимља, на врху Коњуха закопао много сребра, баш под крушком. То се место од тада назива Сребреница.

У појединим крајевима круже упоредо и добре и лоше бајке о овом дрвету. У источној Србији познату причу у којој баба надмудрује смрт завршавају тако што кажу да, бесна због преваре, смрт није знала где ће, па се залепила за крушку. Ипак, тамо сматрају и да од ње нема бољег лека за „жуту рану”. Наиме, озледа би требало да се истрља плодом овог дрвета који се баци насред пута.Тад повређени треба да каже: „Ко ме узме, ко ме загризе, на њега рана, на мене здравље.” Онда, не осврћући се, мора побећи. Прљаву крушку са тла неће узети човек већ демон болести.

Не може се за крушку, дакле, рећи ни да ваља ни да не ваља. Час су на њој вештице, час болести лечи. Некад се под њом ђаволи окупљају, други пут са ње Свети Сава одређује судбину вуковима.

Таква је, ето, крушка и друге нема.