Цех плаћају потомци допингованих асова

Професор неурохирургије Момчило Б. Ђорђевић, који је прошле године, на симпозијуму о ефектима стимулативних супстанци на спортску популацију одржаном у Хајделбергу, бранио своју тезу да допинговање треба да буде делимично дозвољено и под медицинском контролом, укратко подсећа на корене допинга:
У спортском аматеризму такмичари би почетком овог века пред трку обично попили по чашицу коњака или појели неколико пржених јаја како би повећали енергетске резерве за трку на дуге стазе.

Како је атлетика прерастала у озбиљан бизнис, тако су се јављали све софистициранији методи. Ово што данас имамо није типичан криминал кога се јавност гнуша, већ напротив нешто што је скоро под заштитом државе, будући да су спортски победници амблем здравља и успешности једне нације. Успешности - јер ту нема оружја, али су у питању озбиљне организације.

У бициклистичком тиму немачког "Телекома", који се успешно такмичи у највећим тркама на свету, ради еминентан тим биохемичара. Није тајна да су бициклисти у режиму допинга. Уосталом, откад постоји "Тур де Франс" само тројица бициклиста никад нису били позитивни на допинг. Здрав разум нам говори да је мало вероватно да неко попут Ленса Армстронга, седмоструког узастопног победника "Тур де Франса", тако лако савладава 3.553 километра, на температурама које су неретко више од 35 степени, пењући се и изнад 2.000 метара надморске висине, уз просечну брзину око 40 км на час. То је ван свих граница људских могућности.

Професор М. Б. Ђорђевић каже да је "заблуда да је допинг токсична материја". Допинговање дели на "стручно" и "нестручно":

- Кад се спортиста стручно допингује нема тешких оштећења. Кад такмичар нема добре предиспозиције, а ни добре експерте, онда се лако направи штета. Догађа се и да је стручњак неморалан па спортисту слаже да су то витамини и онда се обично појављују неке озбиљније последице. Источна Немачка је од допинга направила индустрију. То је трајало 20 година, све до пада Берлинског зида. Они су били водећа нација у атлетици. А нико није одговарао... Ти исти људи су сада у репрезентацији Немачке и укључени су у тим за Олимпијске игре у Пекингу.

Професор М. Б. Ђорђевић скреће пажњу на закаснеле, разорне ефекте допинговања у професионалном спорту:

- Цењени берлински универзитет Хумболт је направио обимну анализу шта се догодило са освајачима медаља који су били у режиму допинга. На огромно изненађење истраживача, показало се да атлетичари немају озбиљније проблеме са здрављем, али је изронио трагичан податак да су цех платили њихови потомци. Пре месец дана је саопштено да од 69 потомака некадашњих шампиона из ДР Немачке - 23 одсто има астму, да близу 30 одсто има менталне поремећаје с тенденцијом ка депресији и суициду, а скоро 25 одсто има склоност ка тешким алергијским реакцијама.

Постоји стална борба између "допинг индустрије" и Светске антидопинг агенције (WADA):

- Wada је озбиљна организација, али и врло бирократизована. Њен тим стручњака је одлично плаћен, све су то врсни биохемичари, али тешко могу да доскоче колегама који раде у националним спортским савезима појединих земаља. Рецимо, тетрахидрогестрион (ТХГ), "дизајнер допинг", синтетизује се на логичан начин тако да га је тешко открити. Та дрога никада није била на црној листи. Међутим, изненада, на десет дана пред Олимпијаду у Атини 2004, ТХГ је стављен на листу забрањених супстанци због чега је неколико олимпијских победника изгубило медаље. Професор М. Б. Ђорђевић сматра да би допинг требало озаконити, до неке мере:

- Прошле године у Немачкој био сам на симпозијуму о утицају опојних средстава на спорт и приватан живот. Бранио сам тезу да допинг треба да буде дозвољен. То не значи да сматрам да спортиста може да узме пола килограма дроге, већ да му се, рецимо, ограничи количина еритропоетина коју може да узме током припрема. Мале и сиромашне земље, као наша, налазе се у инфериорном положају и у спорту. Двадесет одсто Европљана има генетски недостатак протеина алфа-актин-3, од кога зависи експлозивна снага, што је битно за спринтерске дисциплине. Исто тако, своју урођену предност имају дугопругаши из источне Африке чије су ноге тање и у просеку за 400 грама лакше него код Европљана.

Поред генетике, постоји и економска разлика:

- Американци и Руси, рецимо, имају пара да оду на висинске припреме у Мексико или Кенију и да тамо набијају еритроците. Зашто онда не допустити онима који немају такве могућности да узму еритропоетин до границе на којој би били равноправни.

Што се тиче Олимпијских игара у Пекингу наредног лета, др М. Б. Ђорђевић каже:

- Већ је обелодањено да су Кинези, на највишем државном нивоу, поставили себи импресивне циљеве. Они ће и тријумфовати. Превише је новца уложено да би неко други понео олимпијску славу.