Гинеколошки приговор савести

„Само неколико месеци пошто сам добила дуго очекиван и добро плаћен посао у једној страној фирми, остала сам трудна. То ми се десило сасвим неочекивано, као „гром из ведра неба”. Редовно сам одлазила код гинеколога, узимала контрацепцију, a тог месеца сам је прескочила због мање хируршке интервенције коју сам имала. Не морам да објашњавам колико ми је било тешко. Била сам у ужасној дилеми, а требало је да донесем одлуку од које ми је зависила пословна будућност. Нисам смела ни да помислим да шефу наговестим трудничко боловање. Знала сам да то може да значи само стагнацију у каријери. А толико дуго сам улагала у своје образовање, учила, завршила факултет, била на специјализацији у иностранству. Шта сам друго могла да урадим? Решила сам да абортирам. Мој муж је, чини ми се, желео да остане неутралан, није ми понудио никакав предлог. Када сам у болници попуњавала анонимни упитник, на питање како се осећам заокружила сам одговор „морам – немам избора”. Сада, после годину дана, не знам да ли је тако требало, да ли сам урадила праву ствар” – овако гласи исповест Јелене М.(34 ), топ-менаџерке која се зарад пословних амбиција одлучила да одбаци улогу мајке.

 У Србији постоји прилично либералан закон опрекиду трудноће у односу на европске земље или тачније у Португалији, у којој је абортус забрањен. Према слову нашег закона, свака девојкакоја је напунила 16 година, до десете недеље трудноће, без знања и сагласности родитеља, болничком гинекологу може да поднесе захтев за прекид трудноће. Само у изузетним случајевима (силовање, родоскврњење, болест) одлуку о прекиду трудноће доноси конзилијум лекара или етички одбор (састављен од професора гинекологије, неуропсихијатрије, социологије…) чија одлука мора бити једногласна и образложена писменим путем.

Слично војнику који не жели да носи оружје и може да се позове на „приговор савести”, то је исто у прилици да учини и гинеколог који не жели да изврши абортус.

Србија на врху европске листе

Према оценама критичара, флексибилна државна политика наталитета доводи нашу земљу до поражавајућих статистичких података који су скоро идентични у последњих неколико година и гласе да се сваке године на државним и приватним клиникама уради између 150.000 и 200.000 абортуса.

По овим бројкама Србија је, тврде стручњаци, већ дуже време усамљена и на врху европске листе по том питању. Уколико се избегну дискусије о „белој куги” и паду наталитета, анализа која је урађена на Институту друштвених наука у Београду, на репрезентативном узорку жена, говори да се абортус углавном доживљава као болно и трауматично искуство и да је он „избор просечне жене која није равнодушна због такве своје одлуке”. Посебно забрињавајуће је то да се шест хиљада, а неке мрачније прогнозе кажу чак ипетнаест хиљада ових гинеколошких захвата односи на малолетне девојке које су далеко од прага пунолетства. Једна од двадесет девојака млађих од двадесет година, показала су нека истраживања, прошла је кроз ово трауматично и непријатно искуство.

 Ипак, поједини лекари су мишљења да је могућност да се захтев за абортус подноси без одобрења родитеља у неку руку корисна, јер су „девојке одлагале да то саопште родитељима, па су се јављале у поодмаклој трудноћи”.

Најмлађа пацијенткиња која је, пре неког времена, ово искуство имала на Гинеколошко-акушерској клиници „Народни фронт” имала је свега четрнаест година.

Абортус није облик контрацепције

Упркос феминистичком ставу да је абортус операција у рангу поправљања кварног зуба и да свака жена има право да одлучи о сопственој судбини, др Наида Станковић, гинеколог у овој болници, напомиње да је реч о озбиљној хируршкој интервенцији која може да доведе до физичких, али и психичких проблема. Докторка каже да се због све ранијег сазревања младих данас адолесценти лакше упуштају и раније пристају на интимне односе.

– Границе се спуштају за све врсте изазова које млади хоће да пробају. Према неким подацима, 19 одсто младих први секс је имало са 17 година. Постоји и огроман притисак медија, подстиче се што ранији улазак у сексуални живот који се представља видом женске еманципације. Младе девојке све више постају промискуитетне и без размишљања и консултација се упуштају у ризичне сексуалне везе. Нажалост, млади слабо знају о контрацепцији и методама заштите. Углавном се информишу између себе, од вршњака, а код лекара обично долазе на крају. Прекид трудноће је теже и ризичније радити код жена које нису рађале. Поред психичких последица, абортус може да доведе и до немогућности да се поново остане у другом стању – каже др Станковић. Она напомиње да се у пракси сусретала са малолетним девојкама које су долазиле у пратњи мајке и јавно признавале да не знају ко је отац детета, пошто су се „дружиле” са више фудбалера познатог клуба.

Оно о чему се ретко говори, напомиње ова докторка, јесте да лекари имају слаб или готово никакав утицај на одлуку жене којој се колевка не уклапа у животну рачуницу. Наиме, ретке су жене и девојке које и после сазнања да абортус није сасвим безопасан реше да одустану од свог првобитног захтева за интервенцију.

У глави жене, изгледа, још увек довољно не одзвањају упозорења „људи у белом” да абортус није вид контрацепције и да може да изазове многобројне компликације, од психичких проблема до неизлечивог стерилитета.