Ginekološki prigovor savesti

„Samo nekoliko meseci pošto sam dobila dugo očekivan i dobro plaćen posao u jednoj stranoj firmi, ostala sam trudna. To mi se desilo sasvim neočekivano, kao „grom iz vedra neba”. Redovno sam odlazila kod ginekologa, uzimala kontracepciju, a tog meseca sam je preskočila zbog manje hirurške intervencije koju sam imala. Ne moram da objašnjavam koliko mi je bilo teško. Bila sam u užasnoj dilemi, a trebalo je da donesem odluku od koje mi je zavisila poslovna budućnost. Nisam smela ni da pomislim da šefu nagovestim trudničko bolovanje. Znala sam da to može da znači samo stagnaciju u karijeri. A toliko dugo sam ulagala u svoje obrazovanje, učila, završila fakultet, bila na specijalizaciji u inostranstvu. Šta sam drugo mogla da uradim? Rešila sam da abortiram. Moj muž je, čini mi se, želeo da ostane neutralan, nije mi ponudio nikakav predlog. Kada sam u bolnici popunjavala anonimni upitnik, na pitanje kako se osećam zaokružila sam odgovor „moram – nemam izbora”. Sada, posle godinu dana, ne znam da li je tako trebalo, da li sam uradila pravu stvar” – ovako glasi ispovest Jelene M.(34 ), top-menadžerke koja se zarad poslovnih ambicija odlučila da odbaci ulogu majke.

 U Srbiji postoji prilično liberalan zakon oprekidu trudnoće u odnosu na evropske zemlje ili tačnije u Portugaliji, u kojoj je abortus zabranjen. Prema slovu našeg zakona, svaka devojkakoja je napunila 16 godina, do desete nedelje trudnoće, bez znanja i saglasnosti roditelja, bolničkom ginekologu može da podnese zahtev za prekid trudnoće. Samo u izuzetnim slučajevima (silovanje, rodoskvrnjenje, bolest) odluku o prekidu trudnoće donosi konzilijum lekara ili etički odbor (sastavljen od profesora ginekologije, neuropsihijatrije, sociologije…) čija odluka mora biti jednoglasna i obrazložena pismenim putem.

Slično vojniku koji ne želi da nosi oružje i može da se pozove na „prigovor savesti”, to je isto u prilici da učini i ginekolog koji ne želi da izvrši abortus.

Srbija na vrhu evropske liste

Prema ocenama kritičara, fleksibilna državna politika nataliteta dovodi našu zemlju do poražavajućih statističkih podataka koji su skoro identični u poslednjih nekoliko godina i glase da se svake godine na državnim i privatnim klinikama uradi između 150.000 i 200.000 abortusa.

Po ovim brojkama Srbija je, tvrde stručnjaci, već duže vreme usamljena i na vrhu evropske liste po tom pitanju. Ukoliko se izbegnu diskusije o „beloj kugi” i padu nataliteta, analiza koja je urađena na Institutu društvenih nauka u Beogradu, na reprezentativnom uzorku žena, govori da se abortus uglavnom doživljava kao bolno i traumatično iskustvo i da je on „izbor prosečne žene koja nije ravnodušna zbog takve svoje odluke”. Posebno zabrinjavajuće je to da se šest hiljada, a neke mračnije prognoze kažu čak ipetnaest hiljada ovih ginekoloških zahvata odnosi na maloletne devojke koje su daleko od praga punoletstva. Jedna od dvadeset devojaka mlađih od dvadeset godina, pokazala su neka istraživanja, prošla je kroz ovo traumatično i neprijatno iskustvo.

 Ipak, pojedini lekari su mišljenja da je mogućnost da se zahtev za abortus podnosi bez odobrenja roditelja u neku ruku korisna, jer su „devojke odlagale da to saopšte roditeljima, pa su se javljale u poodmakloj trudnoći”.

Najmlađa pacijentkinja koja je, pre nekog vremena, ovo iskustvo imala na Ginekološko-akušerskoj klinici „Narodni front” imala je svega četrnaest godina.

Abortus nije oblik kontracepcije

Uprkos feminističkom stavu da je abortus operacija u rangu popravljanja kvarnog zuba i da svaka žena ima pravo da odluči o sopstvenoj sudbini, dr Naida Stanković, ginekolog u ovoj bolnici, napominje da je reč o ozbiljnoj hirurškoj intervenciji koja može da dovede do fizičkih, ali i psihičkih problema. Doktorka kaže da se zbog sve ranijeg sazrevanja mladih danas adolescenti lakše upuštaju i ranije pristaju na intimne odnose.

– Granice se spuštaju za sve vrste izazova koje mladi hoće da probaju. Prema nekim podacima, 19 odsto mladih prvi seks je imalo sa 17 godina. Postoji i ogroman pritisak medija, podstiče se što raniji ulazak u seksualni život koji se predstavlja vidom ženske emancipacije. Mlade devojke sve više postaju promiskuitetne i bez razmišljanja i konsultacija se upuštaju u rizične seksualne veze. Nažalost, mladi slabo znaju o kontracepciji i metodama zaštite. Uglavnom se informišu između sebe, od vršnjaka, a kod lekara obično dolaze na kraju. Prekid trudnoće je teže i rizičnije raditi kod žena koje nisu rađale. Pored psihičkih posledica, abortus može da dovede i do nemogućnosti da se ponovo ostane u drugom stanju – kaže dr Stanković. Ona napominje da se u praksi susretala sa maloletnim devojkama koje su dolazile u pratnji majke i javno priznavale da ne znaju ko je otac deteta, pošto su se „družile” sa više fudbalera poznatog kluba.

Ono o čemu se retko govori, napominje ova doktorka, jeste da lekari imaju slab ili gotovo nikakav uticaj na odluku žene kojoj se kolevka ne uklapa u životnu računicu. Naime, retke su žene i devojke koje i posle saznanja da abortus nije sasvim bezopasan reše da odustanu od svog prvobitnog zahteva za intervenciju.

U glavi žene, izgleda, još uvek dovoljno ne odzvanjaju upozorenja „ljudi u belom” da abortus nije vid kontracepcije i da može da izazove mnogobrojne komplikacije, od psihičkih problema do neizlečivog steriliteta.