ЧЕДОМИР ЈОВАНОВИЋ

Милион и 513.000.000 евра је аргумент који сваку полемику о вредности посла који доноси толики новац унапред чини  бесмисленим. Трансфер власништва компаније "Моби 63"са државе и аустријског менаџера Мартина Шлафа на норвешки "Теленор" је сјајна бизнис епизода која је друштву на тренутак допустила да живи ритмом модерног света. Ипак, политиканство које је претходило аукцији у Хајату и галопирајући популизам власти који је након ње уследио само чине јачим онај приступ који карактер данашње Србије дефинише кроз тражење аналогија са Милошевићевом. И овога пута приватизација телекомуникационих ресурса најављује почетак изборне кампање а не стратешких реформи у деформисаном систему вредности који је давно од Србије направио земљу у којој је погрешно бити успешан, вредан и поштен а исправно веровати у пословну филозофију која глорификује сваку врсту просечности.

Уместо залагања за систем права и обавеза који су у темељу европског конституционализма, владавине права, самосталности грађанског друштва и демократског политичког система. На нас се обрушио колективизам који ограничава политичку конкуренцију и даје предност странкама и коалицијама које нуде једну или другу врсту ауторитаризма или бар патернализма, а не афирмишу демократску одговорност и демократско политичко понашање. Супротно логици тренутка на којем саму себе "спинује", влада парадоксално себи ствара корист са таквом брзином да ће размере цене коју ће друштво због тога морати да плати с лакоћом превазићи корист која је остварена кроз трејд са "Теленором". "Мобијева" милијарда евра ће у том пројекту нестати још брже од "Телекомових" милијарду и 500 милиона марака. Једноставно, фраза о шведском стандарду је за Србију имала тако високу цену да парафразу "ирски модел" друштво не може да финансира ни приближно онолико дуго колико нам је било потребно да схватимо да смо уништени током сна о брзим пругама, Европолису, ГДП од 10.000 $...

Без сумње нам је потребна инвестирање у инфраструктуру, образовни и здравствени систем, јавне сервисе без којих је незамислив нормалан живот. Али се суштински ништа неће променити док аутопутем усамљени возимо аутомобил стар 20 година и водимо политику тврдоглавог изолационизма који пркоси правилима 21. века. Уместо НИП-а, који је краткорочно ефектан за власт и дугорочно штетан за све, у Србији се новац мора уложити у пројекат напуштања политике континуитета са двестагодишњим политичко-привредним народњачким моделом. Финансије је неопходно усмерити у правцу радикалних промена које ће убрзати транзицију и тако нам пружити прилику да ухватимо темпо времена којем припадамо. Милиони евра су потребни свима али њихово улагање има смисла само уколико иде ка реструктурисању јавног сектора и његовом хитном приватизовању; повећању флексибилности тржишта рада и активну политику запошљавања; оптималан порески систем; либерализовано тржиште и развој инструмената који ће га учинити способним; изградњу супериорних институција које ће успостављати и штитити нове друштвене вредности. Значи , све оно против чега се српска влада, жестоко бори.  У земљи у којој се просечно ради 45 минута, новац је отишао у руке оних којима такво стање одговара, јер је цена на политичком тржишту нижа.