ČEDOMIR JOVANOVIĆ

Milion i 513.000.000 evra je argument koji svaku polemiku o vrednosti posla koji donosi toliki novac unapred čini  besmislenim. Transfer vlasništva kompanije "Mobi 63"sa države i austrijskog menadžera Martina Šlafa na norveški "Telenor" je sjajna biznis epizoda koja je društvu na trenutak dopustila da živi ritmom modernog sveta. Ipak, politikanstvo koje je prethodilo aukciji u Hajatu i galopirajući populizam vlasti koji je nakon nje usledio samo čine jačim onaj pristup koji karakter današnje Srbije definiše kroz traženje analogija sa Miloševićevom. I ovoga puta privatizacija telekomunikacionih resursa najavljuje početak izborne kampanje a ne strateških reformi u deformisanom sistemu vrednosti koji je davno od Srbije napravio zemlju u kojoj je pogrešno biti uspešan, vredan i pošten a ispravno verovati u poslovnu filozofiju koja glorifikuje svaku vrstu prosečnosti.

Umesto zalaganja za sistem prava i obaveza koji su u temelju evropskog konstitucionalizma, vladavine prava, samostalnosti građanskog društva i demokratskog političkog sistema. Na nas se obrušio kolektivizam koji ograničava političku konkurenciju i daje prednost strankama i koalicijama koje nude jednu ili drugu vrstu autoritarizma ili bar paternalizma, a ne afirmišu demokratsku odgovornost i demokratsko političko ponašanje. Suprotno logici trenutka na kojem samu sebe "spinuje", vlada paradoksalno sebi stvara korist sa takvom brzinom da će razmere cene koju će društvo zbog toga morati da plati s lakoćom prevazići korist koja je ostvarena kroz trejd sa "Telenorom". "Mobijeva" milijarda evra će u tom projektu nestati još brže od "Telekomovih" milijardu i 500 miliona maraka. Jednostavno, fraza o švedskom standardu je za Srbiju imala tako visoku cenu da parafrazu "irski model" društvo ne može da finansira ni približno onoliko dugo koliko nam je bilo potrebno da shvatimo da smo uništeni tokom sna o brzim prugama, Evropolisu, GDP od 10.000 $...

Bez sumnje nam je potrebna investiranje u infrastrukturu, obrazovni i zdravstveni sistem, javne servise bez kojih je nezamisliv normalan život. Ali se suštinski ništa neće promeniti dok autoputem usamljeni vozimo automobil star 20 godina i vodimo politiku tvrdoglavog izolacionizma koji prkosi pravilima 21. veka. Umesto NIP-a, koji je kratkoročno efektan za vlast i dugoročno štetan za sve, u Srbiji se novac mora uložiti u projekat napuštanja politike kontinuiteta sa dvestagodišnjim političko-privrednim narodnjačkim modelom. Finansije je neophodno usmeriti u pravcu radikalnih promena koje će ubrzati tranziciju i tako nam pružiti priliku da uhvatimo tempo vremena kojem pripadamo. Milioni evra su potrebni svima ali njihovo ulaganje ima smisla samo ukoliko ide ka restrukturisanju javnog sektora i njegovom hitnom privatizovanju; povećanju fleksibilnosti tržišta rada i aktivnu politiku zapošljavanja; optimalan poreski sistem; liberalizovano tržište i razvoj instrumenata koji će ga učiniti sposobnim; izgradnju superiornih institucija koje će uspostavljati i štititi nove društvene vrednosti. Znači , sve ono protiv čega se srpska vlada, žestoko bori.  U zemlji u kojoj se prosečno radi 45 minuta, novac je otišao u ruke onih kojima takvo stanje odgovara, jer je cena na političkom tržištu niža.