Бобекове фудбалске муње

Стјепан Бобек данас пуни 84 године. Играо сам против њега и његовог Партизана, затим сам имао срећу да играм с њим у истом тиму, истина врло кратко, а још је важније што ми је био и тренер.
Бобек није био борац, радник на терену, који изгара свих 90 минута. Његово поимање фудбала се кретало око непоновљивих потеза, луцидних решења, који блесну као муња, одлуче утакмицу и остану да се о њима прича. Оду у незаборав. Поводом његовог рођендана описаћу само две такве муње. Једна је с утакмице коју сам посматрао, а друга, мало необичнија, с тренинга.
Прва је с полуфинала Купа Југославије 1957. Партизан - Шибеник (7:0) на Стадиону ЈНА. Тада сам био првотимац титоградске Будућности која је тог истог дана играла другу полуфиналну утакмицу с београдским Радничким.
Како сам имао намеру да пређем у Партизан крадом сам разгледао просторије на лепом стадиону и испред свлачионице видео гужву у чијем је центру био Бобек. Чуо сам како су га саиграчи наговарали да, ипак, заигра, иако је колико јуче дошао из Рогашке Слатине после једномесечног опоравка од напада жучи. И Штеф је пристао.

Пред крај првог полувремена сјајни халф Калоперовић је у пуном спринту прешао линију која означава половину игралишта и одиграо резантан пас по земљи ка Бобеку, који се налазио не месту центарфора, отприлике тридесетак метара од гола Шибеника. Калоперовић је наставио путањом десне полутке очекујући класичан дупли пас.

Бобек је схватио намеру свог десног халфа, али, пошто је осећао фудбал до најтананијих финеса, ту замисао је напустио чим је додирнуо лопту. Био му је довољан трептај ока да смисли магију. Прво је, потезом ружног имена "лажњак", преварио комплетну одбрану Шибеника, Калоперовића, остале саиграче, судијску тројку и све гледаоце. Тим неочекиваним покретом је све које сам набројао послао у "класику", а лопту сасвим неочекивано упутио на леву страну Мири Марковићу. Иако је крило Партизана било познато по томе да често не прати акције свог тима овог пута је, ипак, видело какав му поклон шаље Бобек, па је из пуног спринта пуном ногом послало праву бомбу која је изнад голманове главе фијукнула у мрежу.

Мада је то био један од најлепших голова постигнутих на том стадиону, ипак је у дужем памћењу остала његова припрема изведена у радионици великог мага. Најбољи доказ за то био је несвакидашњи призор: сви играчи Партизана су полетели да честитају Бобеку, а не стрелцу, што су урадили чак и играчи Шибеника.

Други потез се догодио у сали испод источне трибине. Играли смо мали фудбал са струњачама као головима. С нама је играо и Бобек, иако нам је био тренер.

Видео сам га самог на неколико метара испред струњаче и додао му лопту. Примио ју је како треба и кренуо ка Јусуфију, који је покривао струњачу. Било је то као судар врхова, а око високих врхова се вију снажни ветрови.

Бобек је замахнуо два-три пута, али Јусуфи није "прогутао мамац". Остао је на свом месту вребајући прави и једини тренутак да нападне и одузме лопту. То је највише волео, што је знао и Бобек, јер је његов млади ас био бек-нападач.

Зато му је "пружио" прилику за напад. Окренуо се с лоптом ка нашем голу као да ставља до знања да, ипак, нема решење, па гледа коме да преда лопту. Али, управо тада је био најопаснији. Јуле је насео на трик и напустио гол-струњачу. Маг је само то и чекао, па је, иако окренут леђима, петом послао лопту поред Јусуфијеве стајне ноге у гол. Мајстор одбране је мајстору напада пружио руку због неодбрањивог потеза.

Толико за овај рођендан уз срдачне честитке слављенику. За следећи ћемо се сетити још неких "муња" великог мајстора фудбалске игре.