Партизан стопама својих играча

Нови искорак Партизанових кошаркаша биће одлазак у САД у октобру на пријатељске утакмице са Сунцима из Феникса и Златним грумењем из Денвера. По позиву НБА лиге, у њеној предсезони „црно-бели” ће постати наш први клуб који је поделио мегдан са тимовима америчке профи кошарке.

Тако ће у том делу ствари доћи на своје место две деценије након што је Партизан први пут био у висинама у којима је заслуживао да се на терену опроба и са лигашима из најјаче конкуренције. Онда му је измакао „Мекдоналдсов опен” који је прошле деценије фигурирао као незванично клупско првенство света (одржано девет, од 1987. до 1999).

Оне 1988. у којој је играо на финалном турниру Купа шампиона, на скуп који је наследио ранији Интерконтинентални куп позвани су Југославија, Келти из Бостона, Скаволини из Италије, домаћин је у Мадриду био Реал (Бостон са 113:85 победио „плаве”). Наредних година као првак Европе је ишла сплитска Југопластика, 1989. изгубивши баш од Денвера, са 135:129.

После пет издања сваке године, „Мекдоналдса” није било 1992. када су „црно-бели”, пред увођење санкција нашој земљи, освојили европску титулу. Следеће 1993. је у Минхен дошао Феникс који ће ето сада бити ривал – против „Санса” је у дресу италијанског Баклера играо садашњи председник „црно-белих” Даниловић.

Партизан је и до сада имао копчу са НБА као европски клуб који јој је дао највише играча за округло две деценије откако су отишли Дивац и Паспаљ. Следили су их Даниловић, Ђорђевић, Ребрача, Дробњак, Варда, Крстић, Перовић, бивши јуниор Савовић (уговор потписао и Котуровић, али није одиграо неки меч). Још неколико их је изабрано на тзв. драфту, укључујући Пековића прошлог лета.

„Црно-бели” су у том смислу препознатљива марка, али не толико да би могли да кажу, као раније, да су НБА лиги дали највише играча после Северне Каролине, или као прошле недеље да „постоји статистика који универзитети дају највише играча, где је и Партизан у врху”. Није упутно да тако нешто кажу и најесен у постојбини кошарке, у којој 347 универзитета образује Прву студентску лигу.

По бројности играча у НБА клуб из Хумске је далеко од десетог колеџа на листи најзаступљенијих, који је пласирао четири пута више кошаркаша. По педесетак играча је стигло са Индијане, Дјука, Канзаса, Сент Џона и Нотр дејма. На челу је Универзитет Калифорнија Лос Анђелес (УКЛА) где успешно игра потенцијални српски репрезентативац Драговић, са преко 70 играча доспелих до НБА, а као једини са више од 100 њих изабраних на драфту. Близу су нови шампион Северна Каролина и Кентаки. На почетку сезоне у 30 тимова било је 12 дипломаца УКЛА и десет Северне Каролине.

Поређење са колеџима и није много захвално будући да су ови део велике машинерије у служби Националне кошаркашке асоцијације, али

нема сумње да би, да су раније отворена врата за играче из Европе, Партизан био још боље котиран по упливу у НБА. Када је реч о трагу који остављају, неки од његових асова нису добили праву прилику: Паспаљ је у Сан Антонију одиграо само 181 минут за сезону (72 поена, ниједна „тројка”), Ђорђевић у Портланду 61 на осам утакмица пре повратка у Европу, у којој је годину раније проглашен за најбољег (25 поена, пет „тројки”).

Број играча у НБА и није увек параметар који верно одсликава постојећу ситуацију – Крстић је од актуелне шесторице кошаркаша из Србије једини потекао из Партизана. Из Звезде су данас тамо Радмановић и Стојаковић који је као дечак био у „црвено-белима” (њихов члан у међусезони на „пропутовању” из Грчке у Италију био и Јарић). Партизан још чека на играча са шампионским прстеном НБА, којих највише има Северна Каролина (28 кошаркаша), а његов дрес су обукла петорица који су претходно били у америчкој профи кошарци (Лазми, Вранеш, Паласио, Камингс, Браун).

Партизан у својој „биографији” има и онај прстен који носи Игор Кокошков, први странац на тренерском послу у НБА, годинама помоћни стручњак што је и сада у Фениксу. Као асистент је у Минесоти радио и Александар Џикић, пре тога четири године у Партизану први сарадник тренера Душка Вујошевића, који би, када би се у Европи примењивали неки критеријуми који важе у НБА, имао пуно шанси да буде проглашен за тренера године у Евролиги у којој је наш тим одвео до завршне осморке.

Пре две године за најбољег стручњака САД је проглашен Сем Мичел иако је Торонто остварио девети резултат у Лиги, Док Риверс није био лауреат лане када је освојио титулу са Бостоном него 2000. када је имао пораза колико и победа, са сезону пре тога последњим Орландом. Фил Џексон, до чијег доласка у Чикаго је Мајкл Џордан био без прстена, само је једном био тренер године, иако има девет титула, колико би идућег месеца у нашем националном првенству могао да упише и Вујошевић. Наравно, гледано из овог угла је прихватљив избор Велимира Перасовића из Цибоне за тренера године у НЛБ лиги, као што би био и случај да је признање припало Светиславу Пешићу, који је са Црвеном звездом такође направио велики помак у односу на претходну сезону, а уз најтеже почетне услове. Пешић је једини тренер у нашој кошарци који је победио НБА професионалце – за сада...

Г. Ковачевић