Partizan stopama svojih igrača

Novi iskorak Partizanovih košarkaša biće odlazak u SAD u oktobru na prijateljske utakmice sa Suncima iz Feniksa i Zlatnim grumenjem iz Denvera. Po pozivu NBA lige, u njenoj predsezoni „crno-beli” će postati naš prvi klub koji je podelio megdan sa timovima američke profi košarke.

Tako će u tom delu stvari doći na svoje mesto dve decenije nakon što je Partizan prvi put bio u visinama u kojima je zasluživao da se na terenu oproba i sa ligašima iz najjače konkurencije. Onda mu je izmakao „Mekdonaldsov open” koji je prošle decenije figurirao kao nezvanično klupsko prvenstvo sveta (održano devet, od 1987. do 1999).

One 1988. u kojoj je igrao na finalnom turniru Kupa šampiona, na skup koji je nasledio raniji Interkontinentalni kup pozvani su Jugoslavija, Kelti iz Bostona, Skavolini iz Italije, domaćin je u Madridu bio Real (Boston sa 113:85 pobedio „plave”). Narednih godina kao prvak Evrope je išla splitska Jugoplastika, 1989. izgubivši baš od Denvera, sa 135:129.

Posle pet izdanja svake godine, „Mekdonaldsa” nije bilo 1992. kada su „crno-beli”, pred uvođenje sankcija našoj zemlji, osvojili evropsku titulu. Sledeće 1993. je u Minhen došao Feniks koji će eto sada biti rival – protiv „Sansa” je u dresu italijanskog Baklera igrao sadašnji predsednik „crno-belih” Danilović.

Partizan je i do sada imao kopču sa NBA kao evropski klub koji joj je dao najviše igrača za okruglo dve decenije otkako su otišli Divac i Paspalj. Sledili su ih Danilović, Đorđević, Rebrača, Drobnjak, Varda, Krstić, Perović, bivši junior Savović (ugovor potpisao i Koturović, ali nije odigrao neki meč). Još nekoliko ih je izabrano na tzv. draftu, uključujući Pekovića prošlog leta.

„Crno-beli” su u tom smislu prepoznatljiva marka, ali ne toliko da bi mogli da kažu, kao ranije, da su NBA ligi dali najviše igrača posle Severne Karoline, ili kao prošle nedelje da „postoji statistika koji univerziteti daju najviše igrača, gde je i Partizan u vrhu”. Nije uputno da tako nešto kažu i najesen u postojbini košarke, u kojoj 347 univerziteta obrazuje Prvu studentsku ligu.

Po brojnosti igrača u NBA klub iz Humske je daleko od desetog koledža na listi najzastupljenijih, koji je plasirao četiri puta više košarkaša. Po pedesetak igrača je stiglo sa Indijane, Djuka, Kanzasa, Sent Džona i Notr dejma. Na čelu je Univerzitet Kalifornija Los Anđeles (UKLA) gde uspešno igra potencijalni srpski reprezentativac Dragović, sa preko 70 igrača dospelih do NBA, a kao jedini sa više od 100 njih izabranih na draftu. Blizu su novi šampion Severna Karolina i Kentaki. Na početku sezone u 30 timova bilo je 12 diplomaca UKLA i deset Severne Karoline.

Poređenje sa koledžima i nije mnogo zahvalno budući da su ovi deo velike mašinerije u službi Nacionalne košarkaške asocijacije, ali

nema sumnje da bi, da su ranije otvorena vrata za igrače iz Evrope, Partizan bio još bolje kotiran po uplivu u NBA. Kada je reč o tragu koji ostavljaju, neki od njegovih asova nisu dobili pravu priliku: Paspalj je u San Antoniju odigrao samo 181 minut za sezonu (72 poena, nijedna „trojka”), Đorđević u Portlandu 61 na osam utakmica pre povratka u Evropu, u kojoj je godinu ranije proglašen za najboljeg (25 poena, pet „trojki”).

Broj igrača u NBA i nije uvek parametar koji verno odslikava postojeću situaciju – Krstić je od aktuelne šestorice košarkaša iz Srbije jedini potekao iz Partizana. Iz Zvezde su danas tamo Radmanović i Stojaković koji je kao dečak bio u „crveno-belima” (njihov član u međusezoni na „proputovanju” iz Grčke u Italiju bio i Jarić). Partizan još čeka na igrača sa šampionskim prstenom NBA, kojih najviše ima Severna Karolina (28 košarkaša), a njegov dres su obukla petorica koji su prethodno bili u američkoj profi košarci (Lazmi, Vraneš, Palasio, Kamings, Braun).

Partizan u svojoj „biografiji” ima i onaj prsten koji nosi Igor Kokoškov, prvi stranac na trenerskom poslu u NBA, godinama pomoćni stručnjak što je i sada u Feniksu. Kao asistent je u Minesoti radio i Aleksandar Džikić, pre toga četiri godine u Partizanu prvi saradnik trenera Duška Vujoševića, koji bi, kada bi se u Evropi primenjivali neki kriterijumi koji važe u NBA, imao puno šansi da bude proglašen za trenera godine u Evroligi u kojoj je naš tim odveo do završne osmorke.

Pre dve godine za najboljeg stručnjaka SAD je proglašen Sem Mičel iako je Toronto ostvario deveti rezultat u Ligi, Dok Rivers nije bio laureat lane kada je osvojio titulu sa Bostonom nego 2000. kada je imao poraza koliko i pobeda, sa sezonu pre toga poslednjim Orlandom. Fil Džekson, do čijeg dolaska u Čikago je Majkl Džordan bio bez prstena, samo je jednom bio trener godine, iako ima devet titula, koliko bi idućeg meseca u našem nacionalnom prvenstvu mogao da upiše i Vujošević. Naravno, gledano iz ovog ugla je prihvatljiv izbor Velimira Perasovića iz Cibone za trenera godine u NLB ligi, kao što bi bio i slučaj da je priznanje pripalo Svetislavu Pešiću, koji je sa Crvenom zvezdom takođe napravio veliki pomak u odnosu na prethodnu sezonu, a uz najteže početne uslove. Pešić je jedini trener u našoj košarci koji je pobedio NBA profesionalce – za sada...

G. Kovačević