Тешка времена за Абаса

Од нашег сталног дописника
Каиро, 2 децембра - Један десничар у Израелу цитиран је како на сва уста хвали премијера Ехуда Олмерта. Шаул Голдштајн, вођа јеврејских досељеника на Западној обали, сматра да је на састанку у Анаполису Олмерт успео да "отклони опасност од обуставе изградње јеврејских насеља".
С друге стране "барикаде", Палестинци су, судећи према написима у каирској штампи, незадовољни, и остављени у уверењу да су они губитници недавног мировног окупљања надомак Вашингтона.
Истина се, као и увек, може потражити негде на средини. Можда је најближи реалности закључак да су Арапи испратили у Анаполис њихове учеснике са превеликим очекивањима. Прави домети скупа, одржаног прошле седмице, тек ће се видети. Али, ако је судити о роковима, онда је, најблаже речено, тешко поверовати у намере непосредних блискоисточних актера Анаполиса, да регион, под будним оком САД, већ до краја идуће године уведу у мирне воде добрих међусуседских односа Израела и нове државе Палестине.

Израел је, за сада, више на добитку. У Анаполису је било много арапских делегација. Више од половине земаља 22-члане Арапске лиге узеле су учешће, иако само две, Египат и Јордан, имају мировни споразум и дипломатске односе са Израелом. Већина их је, штавише, била заступљена на министарском нивоу. Највећа дипломатска победа Израела, у очима посматрача, огледала се у учешћу шефа саудијске дипломатије Сауда ал Фајсала, премда је он избегао да се директно рукује са израелским премијером.

Анаполис је само назначио проблеме које ваља решити, као што су статус Јерусалима, повратак око пет милиона избеглих Палестинаца, гаранције за безбедност Израела и границе будуће палестинске државе. Али оно што је факат, а и битно за укупно одмеравање (не)успешности скупа јесте да је сада скинут лед са замрзнутог мировног процеса. Лед који га је оковао пуних седам година.

Управо је на то, као највећи плус, указао палестински председник Махмуд Абас. Обраћајући се новинарима, после јучерашњег састанка у Каиру са египатским шефом државе Хоснијем Мубараком, Абас је истакао да је мировни процес опет постављен на колосек и да су утврђени механизми за праћење активности које би требало да доведу до решења горе поменутих проблема. Обавестио је да су већ заказане две конференције, прва у Паризу, друга у Москви, где ће се видети како одмиче оно што је у Анаполису договорено.

Новински извештаји из Каира и осталих арапских центара нису, међутим, охрабрујући. Напротив. У њима предњачи упадљив песимизам, који се ослања на више фактора. На пример, на онај да САД неће бити објективни арбитар и судија. Поткрепљујући такве претпоставке, арапска јавност подсећа да је амерички председник Џорџ Буш у уводном говору у Анаполису чак три пута поменуо "јеврејску природу Израела", што кореспондира са захтевом Израела, да од Арапа буде прихваћен као земља Јевреја. Арапи ово одбацују, категорично, виде у томе намеру Олмерта да заобиђе питање повратка палестинских избеглица. Друго, САД су повукле већ припремљени нацрт нове резолуције за Савет безбедности УН, који се тицао Анаполиса. Израел се, кажу обавештени, побунио.

Никоме није теже него Абасу. Зато он и шири оптимизам, јер нема другог избора. Арапи и Израел неће моћи да направе мир са једном половином палестинског народа. Ону другу половину, наиме, од прошлог јуна, контролише Хамас, у Гази. А да би дошло до компромиса између Израела и Абаса, Абас и његов Фатах на Западној обали морају прво да направе договор са лидерима Хамаса. И то такав договор који ће бити прихватљив за Израел и САД.

Питање далекосежних резултата Анаполиса је и ствар равнотеже на ширим блискоисточним пространствима. Аналитичари кажу да би успех Анаполиса био победа умерених. Пораз би, додају они, само охрабрио радикалније снаге, које, поред Хамаса, отеловљују Хезболах и многе друге происламистичке организације. Њима је заједничко што у Ирану виде моралног и духовног предводника.