Разгледница са острва Марта’с Винјард

АМЕРИЧКИ ДНЕВНИК
Изашао сам из кола на кољачки ветар. Бензинска пумпа је заблистала као палата цивилизације. – Шта се ово кува – упитао ме је весели глас преко звучника. – Упадајте на шољу кафе. – Нећу мада ми је драго да на свету поред ветра и предјутарње тмуше постоји и кафа и весели гласови. Зурио сам у телевизијски екран, точећи бензин. То је нова појава. Екрани свуда. Плавуша ми је рекла да је у Бостону киша престала. У ускршње праскозорје на аутопуту није било никог. Возио сам у хаосу под раштрканим облацима. На небу бог је одвајао светло од таме. Манихејски симболи сушибицарски заменили места. Простор се отворио. Исти сиви бескрај био је преда мном и у ретровизору. Бледа светлост је озлатила исток. Са десне стране је блеснуло језеро. Испред мене се појавио круг у црвеним облацима. Возио сам се у најдрагоценијем ружичастом сунцу. Старо храстово лишће се озарило.

– Наша галаксија је толико мала – рекао је глас на радију… – да је не можемо ни видети међу галаксијама. Живот је стар четири милијарде година. Људи 200 000 година. Ми смо тачка на тачки.

Волим да прелазим високи гвоздени мост изнад залива. Храним се тим погледом. Кејп Код је пешчани спруд у облику турске папуче. Сишао сам са моста и улетео на полуострво, путем 28-југ. Крајем ока сам ухватио паркирана кола. Успорио сам. Касно. Упалило се опасно плаво светло. Полицајац је кренуо за мном. Није палио звучну сирену да не наруши ускршње јутро. Отворивши прозор, открио сам да је готово дечак:

– Знате ли зашто сам вас зауставио?

– Вероватно сам брзо возио – извинио сам се. – Журим на трајект.

– Чекајте да проверим – рекао је дечак помирљиво. – Брзо ћемо.

Ускршњи полицајац се вратио:

– Возили сте 75 миља на сат, ја сам написао 64 да не изгледа тако лоше. Дао сам вам само упозорење.

 Увезао сам се у луку у правој ускршњој светлости. Шансе да ухватим трајект биле су мале. Бродарски момци са капуљачама и наочарама за сунце сачекали су док сам трчао да купим карте.

Умор ме стигао на мокрој палуби.Забрундала је гвожђурија. Замирисао је бензин. Куће на спрудовима залебделе су на сунцу. Заљуљано таласима, зазвонило је звоно на бови, које упозорава бродове. Зашибали су и засиктали листови мог блокчића на ветру. Очи су засузиле. Повукао сам се у кабину.

Сервирка је дремала у малом ресторану. Млади пар је на португалском причао док смо упловљавали у Винјард Хејвн. Пробудио сам Мајкла позивом са брода. Поспани човек је дошао да ме покупи у поспаној луци. Синоћ су изгубили кључ куће и изгледало је да ће спавати у хотелу. Мајкл је либерал и ветеринар. Његова жена Ева је америчка Данкиња, са зубима као веверица. Исте такве зубе има и њен тата Ејгил, пензионисани морнар. Ејгил је недавно преживео операцију срца и чуди се што су људи којима је „пружен још један живот” депресивни.

– И он је депресиван – шапнула ми је Ева.

Црни Лабрадор Хугоје срећно тукао репом по намештају.Лепотица Марта је спавала дуго. Рекли су ми да она има првог дечка. Дечко није леп, свира гитару. Породица дечка толерише. Мартино коначно буђење требало је поздравити аплаузом.Сачекао ју је прекрасан доручак, кувана јаја, црвени кавијар, који сам купио код Руса, лосос, Алексови бегели, путер са фарме из Конектиката.

Да. И шампањац.

После ћемо шетати. 

А после ћемо спавати.

Кућа припада Мајкловом брату „кретену” који је богати доктор и републиканац. На травњаку иза прозора дивље ћурке су климале слободно као питоме. Два ћурана непрестано су ширила репове.

Млади људи су исти овакви – приметио је Ејгил.

Тек после шампањца сам схватио да сам устао у четири. Умор је пао на мене као визир. Отишао сам у собу. Овај кревет… Ту сам долазио са бившом девојком. Десет минута сам сањао да возим. Онда је Мајкл закуцао на врата:

– Хајдемо у нове авантуре.

 Мартас Винјард, богато острво, никад није изгубило душу. Иза позеленелих камених ограда пасли су коњи. Цветови су ускрснули у баштама али је дрвеће остало голо. Возили смо међу белим храстовима, патуљастим од сланог ветра. Са задњег седишта Хуго ме је лизао за врат. Двоминутним трајектом прешли смо на „острво” Чапаквидик. Оставили смо кола на песку међу боровима. Корачали смо прво дашчаном стазом подигнутом на коље а затим преко седих трава. Увек замишљам да се на једном оваквом месту одвија радња романа „Жена у динама” Кобо Абеа. Навукли смо капуљаче под неуморним ветром. Лабрадор се залетао у таласе. Као црна стрела јурио је низ плажу.

– Погледајте, боја мора је као карипска – рекла је Ева.

– Немој да скупљаш шкољке – упозорио ме Мајкл. – Томе краја нема. После их само бациш.

На плажи смо пронашли велики комад нечега. Постоји нешто што кит повраћа, од чега се прави парфем и што је страшно скупо. Да ли је ово то? Хм. – Хоћемо ли носити то г.... кући? Одлучили смо да нећемо.

Ружна богаташка кућа се узнела над динама усред природног резервата. Разматрали смо колико погодака базуком би било потребно. Да ли би тобџија могао скидати оџак по оџак? Да ли би била довољна три Молотовљева коктела? Уморна од младости, Марта је села у топли песак. Прескакали смо крхке зелене лишајеве. Преко оштрих трава смо пришли језерцету. Ту су разбацане шлему сличне љуштуре „потковичастих краба” које уопште нису крабе већ бенигна чудовишта из рода arachidna стара 200 милиона година.

После смо се одвезли на дрвени мост са кога је пијани Теди Кенеди полетео колима у залив. Девојка је остала у колима и удавила се. То је место трагедије. Истовремено, то је место песка, воде, ветра. То је дивно место тишине. Ограду моста су ојачали, тако да би зауставила тенк.

Поред запењених атлантских таласа одвезли смо се у Оук Блафс. Куће у том месту прављене су од дрвене чипке, за методистичке зборове у 19. веку. Куће су сан дечији. То је једно од најлепших места у Америци. На налепници једног аута је писало „Ако је сезона туриста, што не можемо да пуцамо на њих?” Над нама је застао галеб зањихан ветром. Био је то перфектан момент у перфектном дану.

Леподуси су пошли да уздишу међу бајковитим кућама. Мајкл и ја смо залутали у пивницу, са мрежама под таваницом и подом покривеним љускама кикирикија. Наручили смо домаће точено и пицу са танком кором, патком, маслинама и празилуком.

Могло би бити и горе – уздахнуо је.

Мајклове зелене очи су сијале под фрком црне косе.

– Не желе да мислимо – пожалио се на телевизор. – Натурају нам или екране или прегласну музику.

Одвезли смо се кући између камених ограда и патуљастих храстова. Кад смо стигли, добио сам шансу да обновим своје познанство са креветом. Уснио сам да сам умро те су ме, таквог непристрасног, позвали за судију у неком спору. Пробудио се тежак. Прошетао сам поред галерије, старог биоскопа Винјард Хејвнаи банке коју су градили киклопи.

Надисао сам се хладног ветра док су се облаци жарили и гасили. Дочекао ме мирис јагњетине са провансалским травама. Отворили смо малбек. Могло би бити горе. У овој кући у којој није било екрана водили смо дуге разговоре о свету . На фјордовима се за време летње равнодневнице пале ломаче за које се дрво скупља целе године. Стари морнар Ејгил је био свуда.Гледао је јужни крст на јужној хемисфери.

– Је ли тачно да се вода тамо врти обрнуто?

Тачно је – потврдио је Ејгил.

Његово пљоснато, симпатично лице се развлачило у осмех.

– Мадера је – рекао је – добра за шетњу али не за пливање. У Бразилу је његово социјалистичко око вређала сиротиња. Његова рођака Нина је кловн у болници. То је можда најхуманије занимање које постоји.

Све три боце вина су биле добре. Наставили смо разговор:

– Да ли би живео поново из почетка? – упитао ме је Ејгил.

Не.

Марта нам је поделила капе.

Да ли би живео заувек?

Да.

Навукли смо капе на обрве. Изашли смо под звезде „да их се надишемо”.

– Шетња је лек за све – доброћудно је закључио Ејгил.