ЉУБИША РАЈИЋ

Србија већ двадесетак година нема никакав план развоја, па је зато веома тешко рећи како просвета треба да се развија унутар неког општег развоја, а и када би имала, наша државна управа углавном има уграђену функционалну грешку и не би била у стању да те планове спроводи без обзира на то ко чини владу. Зато Србија као држава нема никакве јасне приоритете, већ су приоритети оно око чега се странке на власти договоре, а оне се договарају око онога што су лични приоритети појединих министара, па се новац издваја за градњу православне цркве у Миријеву, а оно још нема ни дом здравља.

Пошто никада нисам био у прилици да одлучујем о новцу већем од кућног буџета, заснованог на две обичне плате, а требало би да одлучујем о употреби средстава из инвестиционог фонда у просвети, прво бих се потрудио да окупим што стручнију екипу аналитичара чији би задатак био да добро прочешљају цео систем високошколског образовања и одреде приоритете у односу на тај непостојећи план развоја државе Србије. Али без обзира на то до каквог би конкретног резултата дошли, две ствари се морају урадити да би се уопште некамо кренуло.

Сматра се да је данас знање основни развојни ресурс једне државе, посебно ако је сиромашна другим ресурсима, а ми нисмо баш њима богати шта год наша деца учила у школама. Ако желимо друштво знања, онда се у његов развој мора улагати. Пре неку годину око четвртине основних школа није имало клозет, близу половине није имало текућу воду, преко половине није имало телефон. Већина школа у Србија нема одговарајуће зграде, а њихов опремљеност је испод сваке критике. Слично важи и за факултете чији је оснивач Република Србија (на мојој сопственој групи нас осморо дели један кабинет, а близу 250 студената дели 12 места у читаоници).

Прво бих дао новац да образовање добије зграде у којима може да се ради на пристојан начин и опрему са којом може да се ради.

Свако образовање зависи од људи који у њему раде, и следећа инвестиција би морала ићи у образовање људи који раде у образовању, од предшколског до универзитетског. Да би се то постигло, потребно је средити више школе и универзитете на којима се образује образовни кадар. Најрадије бих дао новац за оснивање озбиљне агенције за евалуацију и акредитацију, потпуно независну од владе, са великим овлашћењима и са веома прецизним процедурама и мерилима, пуном јавношћу у раду и одговорношћу за учињено. Затим бих дао новац за формирање низа комисија, претежно са иностраним стручњацима да би се избегли домаћи притисци, које би провериле све високошколске институције и све запослене на њима, од асистената приправника до редовних професора. Остали би на крају само они појединци и оне институције који испуњавају европска мерила квалитета и потребе Републике Србије, али би то онда била институција која може од ње да направи државу знања способну да издржи међународну конкуренцију.

Ово је, наравно, размишљање шта би било када би било у држави Србији, дакле могуће једино када бих имао чаробни штапић.