LjUBIŠA RAJIĆ

Srbija već dvadesetak godina nema nikakav plan razvoja, pa je zato veoma teško reći kako prosveta treba da se razvija unutar nekog opšteg razvoja, a i kada bi imala, naša državna uprava uglavnom ima ugrađenu funkcionalnu grešku i ne bi bila u stanju da te planove sprovodi bez obzira na to ko čini vladu. Zato Srbija kao država nema nikakve jasne prioritete, već su prioriteti ono oko čega se stranke na vlasti dogovore, a one se dogovaraju oko onoga što su lični prioriteti pojedinih ministara, pa se novac izdvaja za gradnju pravoslavne crkve u Mirijevu, a ono još nema ni dom zdravlja.

Pošto nikada nisam bio u prilici da odlučujem o novcu većem od kućnog budžeta, zasnovanog na dve obične plate, a trebalo bi da odlučujem o upotrebi sredstava iz investicionog fonda u prosveti, prvo bih se potrudio da okupim što stručniju ekipu analitičara čiji bi zadatak bio da dobro pročešljaju ceo sistem visokoškolskog obrazovanja i odrede prioritete u odnosu na taj nepostojeći plan razvoja države Srbije. Ali bez obzira na to do kakvog bi konkretnog rezultata došli, dve stvari se moraju uraditi da bi se uopšte nekamo krenulo.

Smatra se da je danas znanje osnovni razvojni resurs jedne države, posebno ako je siromašna drugim resursima, a mi nismo baš njima bogati šta god naša deca učila u školama. Ako želimo društvo znanja, onda se u njegov razvoj mora ulagati. Pre neku godinu oko četvrtine osnovnih škola nije imalo klozet, blizu polovine nije imalo tekuću vodu, preko polovine nije imalo telefon. Većina škola u Srbija nema odgovarajuće zgrade, a njihov opremljenost je ispod svake kritike. Slično važi i za fakultete čiji je osnivač Republika Srbija (na mojoj sopstvenoj grupi nas osmoro deli jedan kabinet, a blizu 250 studenata deli 12 mesta u čitaonici).

Prvo bih dao novac da obrazovanje dobije zgrade u kojima može da se radi na pristojan način i opremu sa kojom može da se radi.

Svako obrazovanje zavisi od ljudi koji u njemu rade, i sledeća investicija bi morala ići u obrazovanje ljudi koji rade u obrazovanju, od predškolskog do univerzitetskog. Da bi se to postiglo, potrebno je srediti više škole i univerzitete na kojima se obrazuje obrazovni kadar. Najradije bih dao novac za osnivanje ozbiljne agencije za evaluaciju i akreditaciju, potpuno nezavisnu od vlade, sa velikim ovlašćenjima i sa veoma preciznim procedurama i merilima, punom javnošću u radu i odgovornošću za učinjeno. Zatim bih dao novac za formiranje niza komisija, pretežno sa inostranim stručnjacima da bi se izbegli domaći pritisci, koje bi proverile sve visokoškolske institucije i sve zaposlene na njima, od asistenata pripravnika do redovnih profesora. Ostali bi na kraju samo oni pojedinci i one institucije koji ispunjavaju evropska merila kvaliteta i potrebe Republike Srbije, ali bi to onda bila institucija koja može od nje da napravi državu znanja sposobnu da izdrži međunarodnu konkurenciju.

Ovo je, naravno, razmišljanje šta bi bilo kada bi bilo u državi Srbiji, dakle moguće jedino kada bih imao čarobni štapić.