Лоше навике руже Србију

Да је Србија врло запуштена и прљава, једна је од ретких процена око које данас готово да нема супростављених ставова. Забрињава чињеница да се, и поред таквог сагласја, већ дужи период чини врло мало или се не чини ништа, да се стање побољша. Можда је то и због тога што су неке лоше навике наших сународника, стицане у дугом периоду, већ толико постале јаке, да се ретко ко усуђује да покуша да их промени.

У насељеним местима лошем утиску и лошем осећају највише доприносе неуредни простори око контејнера. И поред тога што у последње време градске комуналне службе много боље обаваљају свој посао, у највећем броју случајева, посебно у периферним деловима насељених места, ђубрета око контејнера готово да увек има. Више је разлога за то. Прво, већина грађана се не труди да отпад убаци баш у контејнер. Даље, они који сакупљају различите отпатке из њих „ослобађају“ најлон – кесе које онда ветар лакше разноси по околини. Врло често грађани један део отпада свесно остављају поред контејнера, јер „затребаће некоме“. У току ноћи пси луталице такво ђубре разносе, и на тај начин повећавају неуредну површину.

Отпатке по јавним површинама бацају многи. Нажалост, предњаче деца са празним пластичним кесама од слаткиша, празним боцама од сокова, пластичним чашама од различитих напитака, најчешће јогурта. „Жваке“, које на скупим плочницима стварају врло ружну слику, бацају и одрасли. Све су то материјали који су врло тешко разградљиви. За њихову потпуну разградњу до најпростијих молекула у природним условима потребно је и неколико стотина година. На другом месту су пушачи. Ретки су они који после пушења одложе бацање празне паклице до неке канте за ђубре. Најчешће је испусте на тло. Што се тиче опушака, врло често се могу наћи повеће гомиле на паркинг-простору, избачене из пепељара аутомобила. Морају се поменути и кућни љубимци, најчешће пси. Заправо њихови власници. Ретки су они који ће са плочника почистити измет и убацити га у канту за ђубре.

(/slika2)Најугроженији делови насељених места су „зелене површине“. Нажалост, већ дуже време при њиховог помињању морају се употребити наводници. Највећи део ових површина служи за одлагање отпада различитих врста. Од кућног (најбржи начин је директно кроз прозор стана) до оног који остаје након градње неког објекта. Приликом реконструкције станова или кућа најлакше је „шут“ избацити ту негде, али да не буде далеко од куће. Дакле, тај неко је потрошио новац који није мали, али не жели на крају да плати и неколико хиљада динара да се отпаци пренесу до легалне градске депоније. То је већ безобразлук.

Драстичнији пример су инвеститори који у градњу својих објеката уложе и милионске суме, продају станове по врло високим ценама, а гомиле „шута“ око зграде задрже и више месеци после усељења станара. Још већи проблем они праве тиме што у току градње својих објеката, у највећем броју случајева, са грађевинским материјалом заузимају много већи простор од дозвољеног, врло често не само по тротоарима, већ и по коловозу. Објекат ће бити завршен и грађевински материјал склоњен, али почеће градња новог и исти проблем ће остати.

Застрашујуће је у коликој мери политичке странке у току изборних кампања, или у неким сличним приликама, својим плакатима руже српске градове. Плакати се лепе на брзину, најчешће накриво, и остају залепљени до оног тренутка када их неко из „противничке“ странке не поцепа. Чистач ће евентуално наићи тек после неколико сати. Дани и месеци после избора треба да прођу док се „преживели“ плакати не уклоне. Када изборна еуфорија спласне, на њих сви забораве и неки остану на зиду зграде док се природно не разграде.

Реке кроз насељена места требало би да буду украс. Међутим, приобаља су најчешће и најружнији делови градова, јер је постало потпуно природно да се камион шута изручи у саму реку или уз њену обалу, да се дотрајала машина за веш, шпорет или фрижидер некако транспортују баш до реке и ту оставе. „Савеснији“ ће евентуално ногом мало да их гурну не би ли их вода прекрила. Ако не успеју, неће се превише секирати. С моста у реку испразнити џепове и кесу за многе је права посластица.

Од свих јавних површина у Србији најугроженији су простори поред саобраћајница. Готово да не постоје проширења поред пута која већ одавно нису претворена у смлетишта. Јер, то су одлична места на којима ће се сав отпад из аутомобила или аутобуса избацити. Количина ђубрета између стајалишта природно је нешто мања, али то не значи да га нема. Јер, има ли шта „слађе“ него кутију од кекса, пластичну кесу од бомбона, чипса, или празну кутију од цигарета избацити кроз прозор у току вожње. То може да уради сам возач или његови сапутници. Свеједно.

(/slika3)Србија има пуно језера. Како би била лепа да им обале нису препуне ђубрета! Ђубре остављају „викендаши“ после роштиљања или они који су решили да своју нелегалну викендицу направе на самој обали.

Шта остаје чисто у Србији? Закључак је више него поразан. То су само они предели у које људи уопште не залазе. Нисам сигуран за оне у које је неко „зашао“ бар једном.

Због свега изнетог морамо да се упитамо: ко нам је уопште дао право да тако леп део наше планете који користимо и за који су се изборили наши преци, упропашћавамо у толикој мери?

Бранимир Јованчићевић
професор Хемијског факултета Универзитета у Београду