Гнезда белоглавог супа

Специјални резерват природе „Увац“ налази се у југозападној Србији, усечен између масива планина Златар и Јавор, на територији општина Нова Варош и Сјеница. Простире се долином реке Увац, између брда Лупоглав у међуречју Увца и Вапе и бране на Радоињском језеру, обухватајући и делове долина притока Увца, на укупној површини од 7543 хектара. Природни пејзаж Увца донекле је измењен, јер су најнижи нивои долине потопљени водама вештачких језера, Увачког, Златарског и Радоињског.

Међутим, и поред специфичног рељефа, оно по чему је Увац препознатљив су велике птице које моћно једре небом, па их називају и краљевима неба – белоглави супови. Ова птица је последња од четири врсте из групелешинара која још обитава на просторима Србије. Некада је насељавала читаво подручје Србије, па је чак била у хералдичком симболу династије Немањића.

Познат као станиште највеће колоније белоглавог супа у Србији, Увац одликују и бројне друге природне вредности. У резервату је регистровано 104 врста птица, од којих су многе природне реткости или угрожене врсте, због чега се „Увац“, заједно са подручјем клисуре реке Милешевке, налази на листи „Важних станишта птица у Европи“. Ендемичне врсте флоре, међу којима су три врсте од међународног значаја и три на Црвеној листи флоре, присуство ретких и угрожених животиња као што су рис, видра, слепи мишеви, ендемичне и реликтне врсте инсеката, као и 11 врста риба у водама подручја, чине Увац јединственом природном ризницом. Ту су и бројни геоморфолошки објекти, где се истиче Ушачки пећински систем, највећи пећински систем у Србији, са изузетним пећинским благом.

(/slika2)Највећа атракција Резервата су белоглави супови. Највећа птица Балкана, са распоном крила и до скоротри метра, уједно је изузетно корисна, јер хранећи се искључиво угинулим животињама, представља незаменљивог „чистача“ природе. У новије доба, крајње угрожен и суочен са реалном опасношћу нестанка, белоглави суп је био пред истребљењем у Србији. Као медитеранска врста, своје уточиште је пронашао у сурим косинама клисуре Увца. Како би се очувало једно од последњих гнездилишта белоглавог супа, и тако заштитила ова врста од нестајања, 1971. године заштићен је мањи део клисуре реке Увац, на месту званом „Павловића Брод“. Даља истраживања, и ангажовање стручњака на заштити белоглавог супа као природне реткости, довела су до успостављања специјалног резервата природе „Клисура реке Увац“ 1995. године, да би затим, на основу Уредбе Владе објављене 24. марта 2006. године, био проглашен Специјални резерват природе „Увац“, заштићено природно добро које се простире у данашњим границама.

Вишедеценијским радом стручњака, ангажовањем Завода за заштиту природе Србије уз подршку ресорног Министарства, и уз свесрдну, пресудну помоћ локалног становништва, колонија белоглавог супа на Увцу почела је да се опоравља, и данас прерасла у највећу колонију на Балкану, о којој се брине старалац добра, „Резерват Увац“ д.о.о.

„Док у Европи и свету број птица грабљивица, нарочито лешинара, интензивно опада, на Балкану и у Србији број ових угрожених птица се из године у годину повећава. После много година сталног пада, са критичним минимумом од само 12-13 парова 1992-93. године, од 1995. забележен је стални раст бројности белоглавог супа у Србији, а 2008. године забележена 104 гнездећа пара (која су започела инкубацију), највећа бројност од како се ова врста прати у Србији. У Србији је данас највећа концентрација бројности ове врсте на централном Балкану, са око 120 парова“, констатује на основу последњих мониторинга стручњак Завода за заштиту природе Србије Братислав Грубач орнитолог.

Заштити белоглавог супа у Србији свакако је допринела додатна подршка Фондације за заштиту црног лешинара (у даљем тексту BVCF), Франкфуртског зоолошког друштва (у даљем тексту FZS) и Фондације за заштиту брадана (FCBV), који, у сарадњи са још неким другим међународним организацијама, реализују активности на заштити и обнови лешинара на Балкану кроз пројекат „Акциони план заштите и обнове лешинара Балканског полуострва“. У Србији је, после више година залагања, организован редован и интензиван рад пет хранилишта за лешинаре, од којих се два налазе у клисури Увца, на локалитетима Манастирине и Лупоглав, истиче Грубач.

(/slika3)Заштита белоглавог супа на „Увцу“ од значаја је и са становишта еколошке мреже подручја која су од посебне важности за очување биолошке разноврсности. СРП Увац, као једно од 61 „Емералд“ подручја у Србији, део је еколошке мреже која представља значајан корак ка укључењу у „Натура 2000“, мрежу заштићених природна добара и подручја од важности за очување врста и станишта земаља Европске уније, сходно европским прописима у овој области.

Имајући у виду искуства из Шпаније, где се показало да су станишта ретких врста, као нарочите вредности , могу бити добар и чак пресудан основ за одрживи развој подручја, те да је, у циљу очувања природе, неопходно пружити и алтеративна решења локалном становништву за социоекономски развој, то је фондација за заштиту црног лешинара из Шпаније, уз подршку Агенције за међународну сарадњу Министарства спољних послова Шпаније и Франкфуртског зоолошког друштва, укључила подручје југозападне Србије у пројекат „Еко развој у руралним подручјима Босне и Херцеговине и Србије“.

На иницијативу BVCF, уз подршку Агенције за међународну сарадњу Министарства иностраних послова Шпаније (у даљем тексту AECID) и FZS, у протеклом двогодишњем периоду Акциони план за заштиту лешинара у Србији изводи се у оквиру пројекта Екоразвој у руралним областима Босне и Херцеговине и Србије (фазе I-II). Како истиче Хуан Хозе Санчез Артес, директор BVCF, активности на заштити белоглавог супа су се даље развиле у два правца, где је развој локалне заједнице базиран на одрживим привредним активностима као што је традиционално сточарство, обнављање старих заната и екотуризам, виђен као подстрек за реализацију активности на заштити белоглавог супа као кључне природне вредности, која својом атрактивношћу доприноси развоју локалне заједнице. Циљ овог пројекта је повезивање заштите лешинара као кључних природних вредности подручја и укупне биолошке разноврсности, и руралног развоја области, путем развоја сточарства, екотуризма... Социоекономским јачањем локалне заједнице, стварају се боље основе за заштиту кљуних природних вредности подручја, које су опет својом атрактивношћу, најдрагоценији капитал одрживог развоја краја.

Богатство природе, разноврсност станишта и врста које одликују ово подручје, у складу је са културолошким богатством које је ту такође присутно. Како примећује Хуан Хозе Санчез Артес, овде су људи отворени према свим идејама које воде ка усклађеном развоју, али су и сами са иницијативом и жељом да се покрену развојни пројекти уз подршку програма заштите природе, што је уједно један од значајних услова за реализацију овог пројекта. Очување природе и опстанак људи у међусобном прихватању и складу, биће изазов и задатак, не само у даљој реализацији овог пројекта, већ и за заштиту природе у целини.

Маја Радосављевић

виши стручни сарадник Завода за заштиту природе Србије