Тинејџерски за тинејџере

Тинејџерска је душа уска, па преголема и преширока, распета, љуља се између смеха и плача, беса и љубави која се на ову душу излива као летња киша. Пуна је стрепње и зазора да је не повреде, брижна, па онда лакомислена, брзорека, лепршава. Певала би и плакала у исти час. Такав је тинејџер уопште, али му свако време додаје, и одузима, понешто, извлачи у први план, наглашава неко посебно својство, па су тинејџери побуњеници, деца цвећа, романтичари, фанови рокенрола, скромни у себе увучени школарци, или дасе, разметљивци, бестидни и агресивни, или стидљиве мамине мазе! Трагични колико и комични у склоности за претеривањем и прецењивањем. Нарциси, или у мишију рупу, у шкољкин оклоп, увучени.

Тинејџери у мјузиклу „Бриљантин”, у режији Михаила Вукобратовића у Позоришту на Теразијама, немају изразите особитости, ни политичка, или превратничка обележја и боје. Они су, једноставно, млади људи на уласку у живот освајајући прве љубави, понекад, и помало, свађају се, па воле, уче се првим стварима, првим радостима, првој сузи и забринутости, љубави и љубомори. Њихова наставница је, наравно, строга наочарка, закерало, није одвише зла, нити је без разумевања за она давна стања која смо звали младост–лудост. У односу на свет у коме живимо, младост, песма, прича и музика у „Бриљантину” Џима Џејкобса и Ворена Кејсија из седамдесетих година су романтичне, идиличне чак! Одавно се певају и причају друге песме и приче, играју опасније, ризичније игре! У режији Михаила Вукобратовића „Бриљантин” Џејкобса и Кејсија растерећен је узнемирујућих друштвених, политичких, животних тема. Све је, мање-више, као некад док смо говорили и веровали да је од свих најлепше ђачко доба.

Представу „Бриљантин” у Позоришту на Теразијама играју претежно млади неафирмисани глумци, певачи, играчи. Они могу да вас дирну и забаве, али не и забрину. Помало школски, пред вама се отвара у својој лепоти, несугласицама и бригицама, тинејџерска душа. Тинејџерски за тинејџере! Ни дубоког бола, ни раскалашне и разуздане веселости. Све у границама доброг укуса, да се маме и педагози не забрину! Складно, умивено, без продубљености, али са шармом, понесено и предано, иако без певачке и играчке јединствености. Слатко-горко; извођачи се добро забављају, допада им се то што чине, а маме, ближа и даља својта, а затим и доброћудни гледаоци, одмарају напаћену душу. Доста им је тегобних, застрашујућих питања и очекивања!

Сценограф Герослав Зарић је скромним средствима обликовао простор са неколико нивоа на коме се мјузикл шири, диже и пада. Костими Јасминке Јешић сугерирају да у „Бриљантину” није реч о посебно издвојеној, социјално, или на неки други начин повлашћеној групи школараца. Музика и покрет (кореограф Игор Барберић, диригент и музички аранжмани Милан Недељковић, препев сонгова Слободан Обрадовић) из рокенрол времена. Трубе, гитаре, гибања, увијања, енергично, жустро, до последњег даха! Овај младалачки театар делује и осваја свежином и спонтаношћу. Ансамбл представа у којој бисмо могли издвојити Ивану Поповић као Сенди, Жарка Степанова као Денија и Душицу Новаковић као Рицо. У осталим улогама Милан Босиљчић, Марко Јанкетић, Милан Тубић, Лазар Јованов, Лемана Бећиревић, Јелена Гавриловић, Теодора Живановић, Андријана Тасић, Данијел Корша, Валентина Павличић, Слободан Стефановић и темпераментна Јелена Ћосић.

Представа коју гледате лако, спектакл који вас неће оптеретити тешким питањима и дилемама савременог младог бића.

„Бриљантин” је премијерно изведен 1971. године са групом глумаца аматера, годину дана касније игран је на Бродвеју, а 1978. настао је и филм са Траволтом и Оливијом Њутн Џон. И ту се прича са овим непретенциозним мјузиклом не завршава. У свету је наишао на допадање, доживео изузетну популарност. Надајмо се да ће тако бити и код нас, и овога пута.