Tinejdžerski za tinejdžere

Tinejdžerska je duša uska, pa pregolema i preširoka, raspeta, ljulja se između smeha i plača, besa i ljubavi koja se na ovu dušu izliva kao letnja kiša. Puna je strepnje i zazora da je ne povrede, brižna, pa onda lakomislena, brzoreka, lepršava. Pevala bi i plakala u isti čas. Takav je tinejdžer uopšte, ali mu svako vreme dodaje, i oduzima, ponešto, izvlači u prvi plan, naglašava neko posebno svojstvo, pa su tinejdžeri pobunjenici, deca cveća, romantičari, fanovi rokenrola, skromni u sebe uvučeni školarci, ili dase, razmetljivci, bestidni i agresivni, ili stidljive mamine maze! Tragični koliko i komični u sklonosti za preterivanjem i precenjivanjem. Narcisi, ili u mišiju rupu, u školjkin oklop, uvučeni.

Tinejdžeri u mjuziklu „Briljantin”, u režiji Mihaila Vukobratovića u Pozorištu na Terazijama, nemaju izrazite osobitosti, ni politička, ili prevratnička obeležja i boje. Oni su, jednostavno, mladi ljudi na ulasku u život osvajajući prve ljubavi, ponekad, i pomalo, svađaju se, pa vole, uče se prvim stvarima, prvim radostima, prvoj suzi i zabrinutosti, ljubavi i ljubomori. Njihova nastavnica je, naravno, stroga naočarka, zakeralo, nije odviše zla, niti je bez razumevanja za ona davna stanja koja smo zvali mladost–ludost. U odnosu na svet u kome živimo, mladost, pesma, priča i muzika u „Briljantinu” Džima Džejkobsa i Vorena Kejsija iz sedamdesetih godina su romantične, idilične čak! Odavno se pevaju i pričaju druge pesme i priče, igraju opasnije, rizičnije igre! U režiji Mihaila Vukobratovića „Briljantin” Džejkobsa i Kejsija rasterećen je uznemirujućih društvenih, političkih, životnih tema. Sve je, manje-više, kao nekad dok smo govorili i verovali da je od svih najlepše đačko doba.

Predstavu „Briljantin” u Pozorištu na Terazijama igraju pretežno mladi neafirmisani glumci, pevači, igrači. Oni mogu da vas dirnu i zabave, ali ne i zabrinu. Pomalo školski, pred vama se otvara u svojoj lepoti, nesuglasicama i brigicama, tinejdžerska duša. Tinejdžerski za tinejdžere! Ni dubokog bola, ni raskalašne i razuzdane veselosti. Sve u granicama dobrog ukusa, da se mame i pedagozi ne zabrinu! Skladno, umiveno, bez produbljenosti, ali sa šarmom, poneseno i predano, iako bez pevačke i igračke jedinstvenosti. Slatko-gorko; izvođači se dobro zabavljaju, dopada im se to što čine, a mame, bliža i dalja svojta, a zatim i dobroćudni gledaoci, odmaraju napaćenu dušu. Dosta im je tegobnih, zastrašujućih pitanja i očekivanja!

Scenograf Geroslav Zarić je skromnim sredstvima oblikovao prostor sa nekoliko nivoa na kome se mjuzikl širi, diže i pada. Kostimi Jasminke Ješić sugeriraju da u „Briljantinu” nije reč o posebno izdvojenoj, socijalno, ili na neki drugi način povlašćenoj grupi školaraca. Muzika i pokret (koreograf Igor Barberić, dirigent i muzički aranžmani Milan Nedeljković, prepev songova Slobodan Obradović) iz rokenrol vremena. Trube, gitare, gibanja, uvijanja, energično, žustro, do poslednjeg daha! Ovaj mladalački teatar deluje i osvaja svežinom i spontanošću. Ansambl predstava u kojoj bismo mogli izdvojiti Ivanu Popović kao Sendi, Žarka Stepanova kao Denija i Dušicu Novaković kao Rico. U ostalim ulogama Milan Bosiljčić, Marko Janketić, Milan Tubić, Lazar Jovanov, Lemana Bećirević, Jelena Gavrilović, Teodora Živanović, Andrijana Tasić, Danijel Korša, Valentina Pavličić, Slobodan Stefanović i temperamentna Jelena Ćosić.

Predstava koju gledate lako, spektakl koji vas neće opteretiti teškim pitanjima i dilemama savremenog mladog bića.

„Briljantin” je premijerno izveden 1971. godine sa grupom glumaca amatera, godinu dana kasnije igran je na Brodveju, a 1978. nastao je i film sa Travoltom i Olivijom Njutn Džon. I tu se priča sa ovim nepretencioznim mjuziklom ne završava. U svetu je naišao na dopadanje, doživeo izuzetnu popularnost. Nadajmo se da će tako biti i kod nas, i ovoga puta.