ЧИЈА ПРОЈА ТОГА И МИШЉЕЊЕ

Постоји ли суштинска разлика између Г-7 и Г-20? На пример, постоји ли разлика у њиховом односу према глобалном капиталистичком систему? На бази листе економско-политичких мера за излазак из кризе, коју је недавно саставила група од деветнаест најпродуктивнијих земаља света плус ЕУ, рекло би се да крупне разлике међу њима не постоје. Чини се, заправо, како је претходно елитно језгро састављено од Г-7, ЕУ и Русије само додатно ојачано са једанаест нових чланица. Што се крупнијих одлука тиче, у питању су, како изгледа, нијансе које битније не нарушавају јединство глобалне политичке елите у настајању. А испада како је управо солидарност на врху, бар према изјавама утицајних „главоња” у белим рукавицама, илити кројача судбине света, пресудан антибиотик за оздрављење озеблог система. Британски премијер Гордон Браун, један од „виђенијих” криваца за избијање актуелне кризе, поред Алена Гринспена, бившег шефа америчких федералних резерви, вели како глобални проблеми захтевају глобална решења. Невоља је једино у томе што глобална решења за лиферовање кризе, како сада ствари стоје, не иду без извесног степена идеолошког једноумља унутар глобалне елите. Отуд ваљда зачуђујуће лако усаглашавање ставова. Кривцима за избијање кризе, по свему судећи, прогледано је кроз прсте. Па, зар у ери глобализације и свеопште економске међузависности није свако невин док се не докаже супротно?

Било како било, идеја америчког социолога Рајта Милса о елити власти тренутно „живи” унутар Г-20. Забрињава једино изостанак традиционалне политичке субверзивности Индије и Кине. Али и то се може објаснити свеопштом маркетизацијом којом их је Запад одавно опчарао. Кина данас размишља тржишно као и САД, што се може рећи и за Индију. Од кога проја од тога и мишљење, пише почетком минулог века Марк Твен у истоименом есеју. Уосталом, зар Денг Сјаопинг није викао „дивно је бити богат”, још тамо негде крајем седамдесетих година. Ипак, не ради се само о једностраној вестернизацији. Пре би се могло рећи да је на делу узајамно профитирање политичко-економских елита богатог Севера и сиромашног Југа, и то преко јефтиног рада локалних маса. Примера ради, већина чланица нове глобалне елите достигла је задовољавајући степен продуктивности путем офшоринга. Реч је о премештању, пре свега, западне производње у, пре свега, незападне земље зарад намицања профита помоћу јефтиног рада, нижих пореза и исто тако ниских трошкова социјалног осигурања.

Тако је Индија постала лидер у сектору услужних делатности управо захваљујући образованој и поврх свега јефтиној радној снази. Уместо тегљења колица по закрченим калдрмама или шивења панталона у загушљивим халама осамнаест сати дневно,за осамдесет долара месечно, просечна Индијка или Индијац радије ће потражити запослење у кол-центрима (амерички капитал – индијски рад) где ће пет дана у недељи, осам сати дневно и за триста долара месечно на одличном енглеском обавештавати људе у САД о ситницама које живот значе: са колико је разлике изгубио „Мајами” од „Чикага”, да ли ће кишити у Великој јабуци или кога ће следећег угостити Кинг Лери? То се зове „аутсорсинг” или подуговарање.

С друге стране, Кина је одавно постала оаза јефтине радне снаге, магнет за привлачење глобалног капитала. Кинески радник је инструиран за вишесатни рад уз екстремно ниску надницу, за разлику од свог америчког пандана. Док фабрички радник у САД ради за 3.000–4.000 долара месечно, дотле његов кинески колега одрађује исти посао за 150 долара уз дванаесточасовно радно време. То се зове „кинеска цена рада”, а мобилни капитал јој за сада тешко одолева.

Индијски „аутсорсинг” и кинеска цена рада представљају само неке од тактика које ове земље користе на неравном путу продуктивности. Сличне тактике користи већина других чланица Г-20. Да ли је у том случају оправдано очекивати субверзивне политичке стратегије које би на глобалном врху спроводиле владајуће елите Мексика, Индонезије или Аргентине? Или се, пак, субверзивни потенцијал нових чланица Г-20 исцрпљује у веровању локалних маса да ће управо „придошлице” утицати на трансформацију глобалног начина управљања које је донедавно било у рукама Г-7? Бразилски председник Лула де Силва је за сада направио први корак у том правцу указујући на неопходност хуманизације глобалног система. Шта је са осталима?