Нека дођу да кажу где ћемо

Пореклом сам из Прокупља, у Београду живим 28 година. Осморо деце нам је овде рођено. Где год сам био срушили су нас. Некад смо били баш тамо где су ове нове зграде за универзијаду. Скупљамо стари папир и од тога живимо.

Доста је и расељених, оних који су дошли с Косова у време рата. Неки имају пребивалиште, неки немају. У мојој личној карти пребивалиште је у Борчи, у Улици братства-јединства. Код сестресампријављен. Значи, имам пријаву стана. Жена је исто тако дуго већ на адресиу Војводе Степе, код једног мог побратима.

Раније сам радио преко омладинске задруге, али била је мала плата. Одкартона је већа зарада, мада је цена сад пала. Плаћају два динара по килограму. Треба нам шест-седам дана да напунимо контејнер, а то је две хиљаде динара за тону папира. Скупљам свуда по канти у Новом Београду. Свако овде има свој контејнер или баца на земљу. Кад скупимо позовемо фирму, они дођу, закаче, измере на вагу и однесу. Фирма се зове ,,Лазаревачки друм“.

Здравствене проблеме решавамо код лекара, јер наша деца имају књижице. Добили смо их регуларним путем.Али већина нема књижице. Кад се дете разболи они на свој ризик купују сируп, алкохол...Деца се лако разболе кад је хладно и кад је проблем да загрејемо кућу. Онда доносимо за ложење све што нађемо и скупљамо дрва где год стигнемо.

Кажу да се у овом насељу повећао број станара откад се прочуло да ће бити универзијада, али то је лаж и пропаганда. Можда сусамо две куће нове, мада ни то не верујем. Значи, овде смо сви стари и дуго се познајемо. Ја нисам до скоро ни знао да ће да буде универзијада.

Они су дошли једног дана у шест-седам сати и залепили су обавештења на неколико баракада треба да се селимо. И одмах сутра ујутро видимо полицију и багер.Значи, нису нам дали рок од седам-осам дана него одмах су кренули да руше. И то ујутро,у осам-девет сати, док нема јавности. Полиција је на силу извукла децу и жене из барака и багер је почео да руши. Као на филму је било. Ми смо онда изашли на улицу, блокирали пут, и тако смо се одбранили.

Хоћемо да се селимо, нека нам дају неке контејнере или бараке. Хтели смо и у Бољевце, мада тамо немамо од чега да живимо, а и народ је у селу блокирао пут.

И ми смо овде пре неки дан поновоблокирали улицу јер обећали су нам контејнере, али нико после тога није дошао. Неки су одавде отишли у Миријево. Рекли су да ће тринаест породица бити у Миријеву.

Чудно ми је кад кажуда они који немају пребивалиште треба да оду из Београда. И они без пребивалиштаовде живе 10-15 година. Нису дошли из Мађарске или Америке па да треба да се врате у своју земљу. Све је то наша земља, није туђа. Мени су два брата погинула на Косову, а сад не можемослободно да се крећемопо својој земљи.

Чекали смо их данас да дођу да нам кажу где ћемо, али нема их. Само у камере причају да су све учинили.И ови људи у Миријеву, јуче сам тамо био, немају на чему да спавају. Свесни смо да због универзијаде морамо да се селимо, и немамо ништа против – нека раде свој посао, а нас да сместе негде. Тражимо нешто скромно, толико да нам киша не пада. Неке бараке или те контејнере. Нека нам дају одобрење да правимо бараке, било где. Толике године живимо од тог папира, живећемо и даље, само да нас не дирају. Да буде мир и ништа друго.

становник спорног насеља у Блоку 67

(Збележио Б. Р.)