Србија разговара: Посланици пред законом

Странке би требало да се одрекну бланко оставки народних посланика, а имунитет од кривичног гоњења требало би сузити не само за чланове парламента, већ и за носиоце других функција, сагласни су програмски директор „Транспарентности Србија” (ТС) и посланик Г17 плус Жељко Ивањи. Повод за разговор били су предлози које је ТС представила јавности поводом закона о Народној скупштини, који се налази у парламентарној процедури. Ти предлози нису наишли на добродошлицу у странкама, како оним на власти, тако и у опозицији.

Између осталог, ТС је предложила сужавање имунитета посланика у случајевима вођења кривичног поступка који су повезани с корупцијом. Такође је предложена и процедура приликом подношења посланичких бланко оставки. Бланко оставке посланици по правилу дају пре но што добију посланички мандат, а правни основ је члан 102. Устава Србије, према којем је „народни посланик слободан да, под условима одређеним законом, неопозиво стави свој мандат на располагање странци на чији предлог је изабран за народног посланика”. Један од битних детаља у предлогу ТС јесте да се посланицима омогући да после шест месеци поново одлуче да ли ће дати бланко оставку или не.

Политика: Шта је повод да „Транспарентност Србија” предложи ограничавање посланичког имунитета за кривична дела која се односе на корупцију?

(/slika2)Ненадић: Стратегија за борбу против корупције, усвојена у децембру 2005. године, предлаже и сужавање обима имунитета јавних функционера. Имунитет би требало да се сведе на изјаве и мишљења дата у склопу вршења њихове јавне функције. Устав из 2006. године не иде у том правцу, већ задржава концепт имунитета из старог устава за који је утврђено да је прешироког обима. Будући да је у току доношење закона о Народној скупштини, формулисали смо наш предлог као део тог закона, а сматрамо да на исти начин треба ограничити и имунитет других функционера.

Политика: Устав прецизира да имунитет посланику може бити ускраћен уколико је затечен у извршењу кривичног дела за које је запрећена казна већа од пет година…

Ненадић: Има више ситуација. Постоји опција да уколико се посланик не позове на имунитет, може скупштина да му одреди. Ми смо у овим предлозима ишли на то да се у случајевима када је реч о поступцима за коруптивна дела сматра да је скупштина већ дала одобрење за укидање имунитета.

Ивањи: Ја нисам против нормирања кривичних дела, поготово оних која су повезана с корупцијом. Имајући у виду да је корупција у овој држави велики проблем, сигурно треба истаћи кривична дела за која се народни посланици не могу позивати на имунитет. Устав одређује када се посланик може позивати на овај вид заштите, као и када му скупштина то право може ускратити. Законом не бисмо могли да мењамо одредбе Устава. Ако сада издвојимо само посланике и скупштину као место на којем постоји корупција, јавност онда гледа посланике као лица која је по дефиницији могуће корумпирати. Немам сазнања да је од 2004. било који посланик осумњичен за корупцију.

Питање је, такође, да ли тужилаштво у одређеним ситуацијама треба да покрене поступак, ако је реч, на пример, о говору мржње. У таквим случајевима тужилаштво унапред каже да посланика штити имунитет, а немамо сазнање да ли је посланик који је користио говор мржње у скупштини извршио кривично дело.

Ненадић: Тужилаштво је погрешно реаговало у појединим случајевима стварајући слику у јавности да оно тада може имати неког посла. Потпуно је јасно да је посланик заштићен имунитетом шта год да изјави за говорницом.

Ивањи: Модели су различити од државе до државе. У Савету Европе, на пример, имунитет штити посланика само за време седнице. У Великој Британији посланик не може бити притворен уколико је ухапшен на основу грађанске тужбе. У неким законодавствима постоји одредба да не може да се позове на имунитет посланик који је извршио кривично дело пре него што је добио мандат.

Политика: Постоје приче да посланичке групе на основу договора с тајкунима учествују у доношењу закона који одговарају противницима…

Ивањи: Можемо само да нагађамо да ли то постоји или не јер у Србији није уређена област лобирања.

Ненадић: Утицај извршне власти на доношење одлука знатно је већи него утицај посланика који усвајају законе, па је код њих ризик од корупције мањи. То показује и проценат владиних предлога закона који су усвојени у неизмењеном или незнатно измењеном облику. Друго место на којем се доносе одлуке јесу врхови политичких партија. Посланици поштују оно што одлучи њихово страначко руководство.

Политика: Да ли они то раде зато што морају или зато што тако желе? Знате ли неки случај да је посланик гласао супротно одлуци странке?

Ивањи: Било је таквих случајева. Знам посланика из Г17 плус који се није слагао са Законом о црквама и верским заједницама и није гласао за њега иако је странка подржала тај закон. Али, нормално је да скупштинска већина усагласи мишљење о закону пре него што он дође на дневни ред. С обзиром на то да је изборни систем пропорционални и да посланици представљају вољу грађана додељену странкама, а не њима персонално, политичка странка у парламенту наступа колективно, а не посланици појединачно.

Политика: Хоћете да кажете да посланици представљају странку, а не грађане?

Ивањи: Могло би се тако рећи јер је суштина пропорционалног система баш таква. И то је тренд од кога ми полако треба да одустајемо као држава и да полако прелазимо ка већинском систему. Зашто полако – у локалним срединама нема довољно лидера који су препознати у локалу као људи који би могли да повуку причу за локал.

Политика: Да ли би посланик који је гласао против остао у странци или парламенту да је изгласавање закона зависило од његовог гласа?

Ивањи: То је велико питање.У таквој ситуацији влада не би дозволила да закон уопште уђе у процедуру и да буде оборен. Сигуран сам да посланик не би био искључен уколико је то став наше посланичке групе.

Ненадић: И већински систем има својих мана, као што има и предности, али са становишта борбе против корупције ни већински изборни систем не обезбеђује аутоматски да ће корупције бити мање. Напротив, само би се тежиште могуће корупције померило до врхова странке ка посланицима који би имали знатно већу улогу.

Ивањи: Одговорност тада не би сносила странка, него би она била персонализована.

Ненадић: Наравно. Други проблем је одредба члана 102. Устава који је отворио пут за губитак самосталности посланика при одлучивању.

Ивањи: Тај члан Устава је био одговор на феномен купопродаје мандата у парламенту. Питање је да ли је то морало да уђе у Устав, али од тога треба одустајати.

Ненадић: Ако би било ко желео да подмити народног посланика, да у тренутку изгласавања неког закона уђе или не уђе у салу, да гласа за или против, особа која би мито нудила не би могла бити кривично гоњена по садашњем законодавству. Кривично дело давања мита непосредно је везано за то да онај који прима мито не уради нешто што би морао или да уради нешто што не би смео у обављању своје посланичке функције. А народни посланици су потпуно слободни да предложе амандмане или да то не ураде, да гласају за или против. То је још једна мањкавост нашег правног система који би требало променити.

Политика: У случају Лалић–Чоњагић пре четири године Г17 плус је употребила њихове бланко оставке. Вероватно знате за препоруке Оебса да се та институција укине?

Ивањи: Не само Оебса, већ и Савета Европе. И знам шта ће писати у будућем извештају – да таква категорија оставки треба да буде избрисана из Устава Србије.

Политика: У Уставу таква одредба практично не постоји?

Ивањи: Постоји одредба да сваки посланик под условима који су одређени законом може ставити на располагање странци.

Политика: „Може”?

Ивањи: Треба ићи ка успостављању таквог система који ће омогућити да посланик за почетак буде власник свог мандата и треба ићи ка већинском систему.

Политика: Али да сте одбили да потпишете бланко оставку сигурно не бисте били посланик?

Ивањи: То је питање – шта би било кад би било. Ако имамо пропорционални систем, морам да кажем да мандат припада политичкој странци.

Политика: Да ли се слажете са Владимиром Гоатијем који каже да с бланко оставкама уместо 250 посланика можемо да имамо само шефове странака у парламенту?

Ивањи: Што се моје посланичке групе тиче, могу да кажем да ми сви мислимо својом главом и не размишљамо чија је надлежност.

Политика: Само сви мислите исто...

Ивањи: Ми смо се у коалицију скупили на основу неких начела. Кључно је да није добро апострофирати скупштину као место у коме седи нека вучја дружина која штити своје интересе и само им је стало до дневница и сличних ствари, а такав закључак може да се изведе. Корупција је претежно тамо где постоје нека овлашћења и њихова злоупотреба.

Политика: Да ли посланици имају слободну вољу са системом бланко оставки?

Ненадић: Не бих рекао да је немају уопште, али је она је сасвим сигурно ограничена. Осврнуо бих се и на предлоге које смо доставили парламенту поводом закона о Народној скупштини. Предложили смо члан који би обавезивао посланике да образложе одлуке које су донели. Није довољно рећи да је нека одлука била договорено у посланичком клубу или коалицији, већ сваки народни посланик будући да располаже могућношћу да гласа, требало би да буде спреман да свој став додатно образложи.

Политика: Предлог о бланко оставкама није изазвао позитивне реакције?

Ненадић: Чини ми се да је то недовољно добро схваћена иницијатива. Ми смо, наравно, против тога да се бланко оставке уопште дају, али у ситуацији када имамо Устав какав имамо, сматрали смо да би требало донети законска решења која би смањила штету од лоше уставне одредбе. Битна је идеја да се процес давање оставке строго формализује. У њему мора да учествује председник парламента коме би се оставке предавале како би се избегле све недоумице коме је и када оставка предата. Друго, везано за изјаву воље која се помиње у члану 102. Устава, такође смо тежили формализацији у вези с њеним трајањем. Пошли смо од тога да је могуће да се промене околности у којима је изјава воље дата и да би било упутно посланицима омогућити одређено време да размисле и да – евентуално – по истеку шестомесечног периода не дају бланко оставку.

Ивањи: Само што у Уставу пише да је оставка неопозива.

Ненадић: Нико не може поуздано да каже да ли би те оставке биле у складу са Уставом или не. Сада се налазимо у зони потпуне правне несигурности и њу би требало свести на најмању могућу меру, а првом приликом изменити Устав и потпуно одбацити бланко оставку.

Ивањи: Хоћу да додам да је тај ваш предлог добар. Ја сам с њим сагласан и подржаћу га у изради нацрта закона о Народној скупштини.

Политика: Да ли је прихватљиво за вас да посланикпосле шест месеци каже да неће да потпише бланко оставку?

Ивањи: Уколико би предлог „Транспарентности” нормирали, а ја то подржавам, сигурно да не бих могао да му узмем мандат. Прво, зато што сам то сада рекао и друго, зато што то не бих могао формално-правно да урадим.

Политика: Да ли предлог „Транспарентности” повећава могућност корупције, рецимо преласком из једне у другу странку?

Ненадић: Свако законско решење има своје предности и мане. Самим тим што би посланици добили већу слободу при одлучивању наравно да би били више изложени ризицима корупције. Али, ниједно решење не треба посматрати као изоловано. Нама су потребне и друге мере за предупређење корупције. Између осталог, треба да се уреди лобирање, да јавност зна ко покушава да утиче на доносиоце одлуке. С друге стране да се санкционише она странка која би да придобије пребега или неко са стране ко би желео да утиче да посланик промени дрес или начин гласања.

Политика: Да ли ће странке хтети да се одрекну института бланко оставки? Од парламентарних странака њу нису потписали само посланици ЛДП-а.

Ивањи: Не видим разлог да се на томе и даље инсистира. Ми смо постали парламентарна странка 2004. године, а политичка странка постали смо 2002. Нисмо се ми тада довољно познавали и нисте могли да гарантујете за било кога ће бити одан странци. Зато смо се одлучили на бланко оставке. Али ми сада немамо проблем да их се одрекнемо, не зато што смо послушници, већ зато што збијени око идеја око којих смо настали. Немам сумњу ни у једног колегу да би могао да буде подмићен или поткупљен. А тада сам имао.

А. Маринковић – Р. Станић