Лустер за „Гиниса”

За готово 50 година постојања Палате федерације, данашње Палате Србија, ниједно од 170 уметничких дела непроцењиве вредности није оштећено, нити украдено. Био је додуше један покушај с неким графикама, прича кустос Славомир Анђелић, док нехајно одмахује руком, и додаје да се то чак и не може назвати крађом, јер људи вероватно нису знали колика је вредност у питању.

Благо које свакодневно може да види само мали број људи, а чији обилазак је саставни део посете свих страних делегација које долазе у Србију, ускоро ће постати доступно и јавности, додуше само у виду каталога који већ 10 година чека на објављивање.

Чувена „Сутјеска” Марија Прегеља део је тог културног блага и једини мозаик који су грађани имали прилике да виде, обично иза леђа председника Србије и представника страних делегација током конференција за новинаре. У Палати се налазе скулптуре Пупина, Тесле и Ђорђа Станојевића које је извајала Дринка Радовановић, „Дубровник” Пеђе Милосављевића, триптих мозаик Младена Србиновића, „Стварање нове Југославије”, „Лет у космос” Петра Лубарде и „Путеви Србије” Лазара Вујаклије, таписерије Јагоде Бујић, слике Милана Коњовића, Младена Србиновића, Риста Цвијовића, Стојана Аралице... Питамо кустоса да ли је икада утврђивао вредност ових дела?

– Тешко је проценити вредност, јер је и сама зграда Палате Србија вредно уметничко и архитектонско дело. Све што се овде налази, укључујући и саму зграду, од значаја је за домаћу и светску уметност – одговара кустос Анђелић, додајући да је међу 170 уметничких дела највише слика. Овде је на сваком кораку неко благо – од таванице и намештаја, па до скулптура, таписерија, графика... Чак су и теписи уметничка дела, сви са неком симболиком, рађени по нацрту чувених уметника.

Док шетамо кроз салоне бивших југословенских република, кустос објашњава да се Палата Србија редовно одржава, да климатизација добро ради, иако је постављена шездесетих година прошлог века, и да се зграда аутоматски хлади и греје. По његовој препоруци одржава се температура од око 25 степени, која је идеална за уметничка дела.

Две најлепше фреске у Палати смештене су у сали „Србија” (некадашња сала „Југославија”) која има осам ари. Ту је и можда највећи лустер на свету, пречника 18 метара. Тежак је чак девет тона, прича нам Анђелић, а када се ноћу упали 4.300 сијалица добија се ефекат дуге.

Палата Србија, познатија као СИВ I (зграда Савезног извршног већа), односно Палата федерације, изграђена је за потребе тадашње савезне владе. Била је седиште владе СФРЈ, па СРЈ, затим Савета министара државне заједнице Србија и Црна Гора, а данас је у надлежности Владе Републике Србије.Има око 65.000 метара квадратних, 744 канцеларије, 13 конференцијских сала, шест салона и три дворане. Ту је смештено шест министарстава, као и делови других министарстава.

– Годинама Палата није „живела”, а данас је поново као некад, у време Тита... Стално нам долазе стране делегације, организују се пријеми, ручкови – прича Анђелић који је за кустоса изабран пре 15 година, на конкурсу.

Како каже наш саговорник, био је једини кандидат који је испуњавао готово немогуће услове – три квалификације, тако да је Палата у једном човеку добила и сликара и вајара и графичара. Он сада обавља посао који у свету ради тим од десетак људи.

Овде се налази и девет његових дела, укључујући и графику „Отета земља” и „Портрет Николе Тесле”, по коме је израђена новчаница од 100 динара. Сва дела је влада откупила, изузев „Белог анђела”, који је Анђелић поклонио након бомбардовања Србије.

Он објашњава да у ову зграду није могло да уђе ниједно дело које није награђено и без одлуке жирија на чијем је челу био Пеђа Милосављевић. И архитекти су учествовали у постављању, помагали су да се дела што боље сместе у ентеријер. Данас је све аутентично као и шездесетих година, уз неке мале измене у Плавом салону. На наше питање да ли бивше републике потражују нека дела, Анђелић одговара да је све власништво Србије. Тачно је да су конкурисали уметници из свих крајева бивше Југославије, али је Србија све платила.

Свака република је имала архитекту и посебан тим за уређење свог салона, па је тако македонски салон пројектован у етностилу, у црвеној боји која доминира. У црногорском салону налази се изузетно вредан мозаик који представља црногорска брда и море, а словеначки је карактеристичан по лустерима који подсећају на сталагните и сталагмите Постојинске јаме. У босанском салону у току је поправка плафона, а кустос објашњава да је ламперија направљена од јаворовог дрвета донетог из Босне. У хрватском салону се најчешће одржавају ручкови, а ту је и чувена фреска која асоцира на далматински крш... Кустос највише воли српски салон, јер је најсветлији, мада признаје да је македонски најинтимнији, најтоплији...

– Ова зграда је попут музеја, може у њу да се стави све и да се изванредно уклопи. Првобитни пројекат Владимира Поточњака награђен је 1947. године на конкурсу тадашње владе Југославије и био је без свечаног улаза, у облику развученог слова Н. Када је он умро, пројекат је преузео Михајло Јанковић. Уместо дебелих зидова и уских прозора ставио је колонаду стубова и шире прозоре, додао свечани улаз и прекрио зграду белим брачким мермером. Ово је једна од најлепших зграда на свету у уметничко архитектонском погледу, ремек-дело српске и светске архитектуре – прича Анђелић, додајући да је занимљиво што из авиона подсећа на робота.

Почев од 1961. године, када је одржана Прва конференција несврстаних земаља, Палата је примила многе стране државнике и делегације.

– Држао сам предавања разним страним делегација и сви су били фасцинирани. Посебно ми је било упечатљиво предавање официрима НАТО-а, који су били постиђени што су нас бомбардовали, јер су видели да смо народ старе и развијене културе – прича Анђелић док исправља слику српског сељака и сељанке: „Ево, овде је неко седео и искривио”.

У Титов кабинет нисмо ушли, у току је био састанак. Испратио нас је звук усисивача. Да не остане траг по оним скупоценим теписима…

Сандра Димитријевић