Србија и лов на ратне злочинце

Сједињене Америчке Државе су током марта ове године изручиле Аустрији Јосијаса Кумпфа (83), стражара у нацистичким логорима у Пољској, где је учествовао у стрељању 8.000 Јевреја 1943, а судске власти у Немачкој су истог месеца подигле оптужницу против Ивана Демјанука (88), грађанина САД, који се терети да је 1943,као стражар у логору Треблинка,био умешан у убиство најмање 29.000 људи. Југословенска комисија за утврђивање ратних злочина формирана је 1943. године одлуком АВНОЈ-а, само неколико недеља након што је 20. октобра те године формирана Комисија УН за ратне злочине са седиштем у Лондону, али су активности које је она имала готово заборављене.

Део рада те комисије описан је устрого поверљивом документу некадашњег Секретаријата за иностране послове под називом„Информација о правним аспектима случаја Курта Валдхајма” (Стр. пов. бр. 925-4/86) од 14. априла 1986. године, у који је наш лист имао увид посредством публицисте Данка Васовића, аутора књиге о нацистичкој прошлости бившег генералног секретара УН Курта Валдхајма.

Југословенска комисија је имала делегацију при Комисији УН у Лондону и делегације у америчкој, британској и француској окупационој зони Немачке, затим при Савезничком контролном савету за Аустрију у Бечу. Имала је и истражне тимове у америчкој и британској окупационој зони у Аустрији и, напослетку, свог придодатог представника у француској окупационој зони у Аустрији, каже Васовић.

Док није била укинута 12. априла 1948, Државна комисија ФНРЈ је тражила да Комисија УН у Лондону региструје готово 5.000 важнијих окупаторских и неколико најважнијих домаћих ратних злочинаца, а на листи најтраженијих лица из категорије А налазило се и име Курта Валдхајма. Наша комисија се притом, као и у другим случајевима, позвала на Московску декларацију од 31. октобра 1943,којом су представници антихитлеровске коалиције захтевали да „припадници оружаних снага Немачке и њене владајуће странке, одговорни за свирепости, покоље, стрељања и убијања талаца на окупираним територијама буду ’враћени у места својих злочина и осуђени на лицу места од народа којег су злостављали’.”

Колега Васовић наглашава да је тај став „потврђен и на московском састанку министара иностраних послова од 23. априла 1947,као и Резолуцијом Генералне скупштине Уједињених нација 95 (I) од 13. фебруара 1946”, како је то констатовано и у строго поверљивом документу ССИП-а.

У овом акту је наведено да су Државна комисија ФНРЈ и њени подручни органи (земаљске, покрајинске и остале комисије) „прикупилипреко 900.000 пријава о ратним злочинима и злочинцима”. Све су пријаве проверене испитивањем доступне документације и саслушањем готово 550.000 сведока, тако да је Комисија донела око 120.000 одлука којима је утврђено „око 65.000 ратних злочинаца, издајника и народних непријатеља”, наводи колега Васовић.

Потом је југословенска комисија „затражила регистрацију близу 5.000 важнијих окупаторских ратних злочинаца (као и неколико најважнијих домаћих)”, али је Комисија у Лондону прихватила „само 2.700 имена и уписала их у своје званичне листе”. Позивајући се на строго поверљиви документ ССИП-а,Данко Васовић наводи да су то били злочинци „за које су постојали ваљани докази”.

Потом је ФНРЈ тражила изручење 520 ратних злочинаца (странаца), а од одобрених 189 Југославији је изручено 150 лица. Из СССР-а, западноевропских земаља и дела Аустрије који је био под совјетском окупацијом изручено је још 37 ратних злочинаца. У Југославији је укупно било осуђено више од 2.000 ратних злочинаца, од којих су се многи нашли међу немачким ратним заробљеницима. Осуђено је 835 Немаца и 130 Аустријанаца, наглашава Васовић.

Данас се поставља питање да ли су и даље актуелне неке од чињеница и сазнања до којих је дошла Државна комисија ФНРЈ, да ли правосуђе Србије треба да им посвети одговарајућу пажњу и да се активније укључи у потеру за ратним злочинцима из Другог светског рата? Поготово због тога што вероватно нико не може да каже са сигурношћу да ли је и данас жив неко од оних којису се као ратни злочинци нашли на листи из 1948. године.

Слободан Кљакић