Црне рупе Маје Лин

Од нашег дописника изВашингтона

АМЕРИЧКА ПРИЧА
Као да се све наопако од уобичајеног дешава када Маја Лин поставља своје радове по америчкој престоници. А они некако успевају да сачувају унутрашњу хармонију. Управо је у току изложба њених инсталација у класичном и елегантном Коркорану, а за ту прилику изабрала је да надомак Беле куће унесе у ентеријер право брдо.

Како да унесем брдо у музејску просторију, питала се Маја Лин пред новинарима, да би им одмах одговорила како је за ту замисао било потребно педесет хиљада дрвених дашчица. Грађу су до Коркорана морала да превезу два камиона. Врх овог дрвеног степенастог таласа висок је око три метра а спушта се асиметрично ка зидовима хале да би се у подножју само неколико центиметара издизао над тепихом. Могло би се рећи и да је то неки огромни кук жене, облина извајана савршеним уклапањем дашчица… Та велика жена задњим делом свога тела наслања се на зид галерије. Са три стране може се уском стазицом обићи овај дрвени талас, који се прелива по сали. Иако пространа, брдо ју је учинило тесном. Обилазећи га осетићете се сапето, као да морате да маневришете раменима да бисте се некако провукли. Некоме ту није место, скулптура је као џин у кутији, а кад у њу још уђе човек, или група људи…, осећа се да је неко погрешио адресу.

Вашингтон данас схвата да је цела ова „дислокација“ оригинални израз познате уметнице. Није тако било када је Маја Лин, двадесетједногодишња студенткиња Јејла, освојила прву награду на анонимном конкурсу за изградњу меморијалног споменика вијетнамским ветеранима (1981).

 И сам по себи, њен пројекат је био, како су многи вијетнамски ветерани мислили, наопак. Уместо у висину, споменик се спуштао у земљу, уместо да „светла традиција“ заблиста мермерном белином, Маја Лин изабрала је црни гранит који је донет из Индије. Уместо фигуре, изабрала је апстракцију. Уместо облика, у плоче су урезана имена 58.175 погинулих војника. Млада жена азијског порекла (родитељи су јој избегли из Кине 1948) погрешна је особа за меморијал једном од најтрагичнијих ратова у историји Америке. Ветерани су победнички пројекат Маје Лин назвали „црном провалијом срамоте и јада“. Само су је уметници хвалили.

„Једноставно сам импулсивно хтела да засечем земљу, никада на меморијал нисам гледала као на зид, већ као на ивицу земље. Смрт је један велики ожиљак који никада сасвим не зарасте”, написала је касније Маја Лин. Данас признаје да јој није било пријатно док је у Вашингтону од прве лопате ископане земље до постављања последње гранитне плоче надгледала изградњу свог контроверзног пројекта. Месецима су се у Сенату дизали гласови: Најжешће критике младој Маји Лин упућивао је ветеран Вијетнамског рата сенатор Џон Мекејн: „Зар ћемо нашим јунацима који су пали за Америку одавати почасти преко црне рупе?”

Али зид који води у ожиљак земље између Линколновог монументалног меморијала и високог обелиска, на месту где су се концентрисали сви симболи америчке историје, постао је у међувремену најпопуларнији споменик на вашингтонском молу. Годишње га посети четири милиона људи, Лин је једноставним урезом на коме су по хронолошком реду исписана имена свих (Американаца) погинулих у Вијетнамском рату отворила ново свето место у Вашингтону, а америчка престоница лансирала је у орбиту младу косооку студенткињу.

Лин је данас највише поносна на свој уметнички рад у природним просторима. Не жели да својим облицима наруши околину, пресече парк или да интервенише било каквим насилним путем…

„Мислим да је моја уметност дубоко антимонументална”, рекла је за „Политику” Маја Лин пред отварање инсталација у Коркорану. „Ма како велике моје инсталације биле, оне су део неког ентеријера, позивају те да у њих уђеш, а не да се подредиш њиховој монументалности.“

У Коркорану се ових дана још размишља како да се посетиоцима омогући пењање уз брдо Маје Лин. Жеља је уметнице да сви задовоље своју радозналост и да се попну на врх, да дохвате плафон… Недалеко од Коркорана колоне људи полако улазе у ожиљак земље, читајући пажљиво хиљаде имена и презимена… Неки пред именом свога ближњег остављају цвеће.

„Осећам да је моје постојање увек на границама. Негде између науке и уметности, уметности и архитектуре, јавног и приватног, истока и запада… Стално настојим да постигнем равнотежу између тих супротстављених сила, тражећи места где се сусрећу супротности“, каже о себи Маја Лин.

Критика јој данас одаје признање што наставља да истражује снагу природног предела како би из њега извукла значење и повезала нас са тлом. Један од њених најновијих пројеката остварен је на супротној Западној обали, у оквиру Калифорнијске академије за науку. Ту је посвећено заталасала травнату земљу и своју природну скулптуру под ведрим небом назвала Таласно поље. Када наиђу, пролазници нису ни свесни да им је пред очима уметнички експонат. Вешта рука, и оригинална визија Маје Лин, баш је то и хтела.

Зорана Шуваковић