Младимир у земљи стараца

Филмски јунаци Пурише Ђорђевића подсећају на кубистичке цртеже: сви они имају у исти мах неколико лица, неколико фигура и неколико живота у себи. Не можемо их посматрати само из једне перспективе, јер они истовремено бораве у прошлости и будућности, у рату и миру, у свету мртвих и међу живима, у ружној стварности и у недосањаном сну о стварности која би имала лепше лице. Тако кубистички протегнути кроз различита времена и симултане тачке у простору, Пуришини ликови, а посебно они из његове чувене тетралогије о рату и револуцији („Девојка“, „Сан“, „Јутро“ и „Подне“) у тумачењу неких од наших најбољих глумаца (Милене Дравић, Љубише Самарџића, Мије Алексића, Радета Марковића, Љубе Тадића, Неде Арнерић, Бекима Фехмијуа, Неде Спасојевић, Фарука Беголија...) постају метафоре за себе; метафоре једног оригиналног ауторског универзума који нам открива нешто битно и о свету у којем живимо.

Шта нам данас говоре сви ти Пуришини заљубљени ратници и распричани мртваци, призори крваве српске историје згуснути и онеобичени логиком сна? Говоре, рекао бих убедљивије од било какве идеологије, да је илузија она најреалнија (а можда чак и најузвишенија) константа у краткотрајном човековом битисању; да су, шекспировски речено, снови и утваре она грађа од које смо збиља саткани – и да је сан на јави или јава у сну права позорница читаве људске повести.

Опус Пурише Ђорђевића још давно је у филмској критици и естетици сврстан у поглавље новог југословенског филма, и ту је Ђорђевић, заједно са Боштјаном Хладником, Александром Петровићем, Ватрославом Мимицом, Душаном Макавејевим или Коканом Ракоњцем, пре свега иноватор на пољу филмског језика – језика који ће конвенционалну, реторичку употребу метафоре заменити „глобалном“ или „отвореном“ метафором. Такође, у контексту светске кинематографије, Пуришино дело препознато је већ као огранак „анархистичке“ струје у модерној естетици, која од Александра Довженка до Алена Ренеа, Алена Роб-Гријеа и Жан-Лика Годара дрско укида границе између јаве и сна, фантазије и фактографије, поезије и памфлета.

Волео бих да овом приликом нестварну стварност Пуришиних филмова доведем у везу са делом једног писца. Готово сви важни Пуришини филмови могли би носити наслове „Песма мртвих пролетера“ или „Не тугуј бронзана стражо“. Када је Тито умро, најдуховитији некролог, у једној реченици, написао је Бранко Ћопић: Див из бајке вратио се у бајку. Хвалоспев и разорна сатира овде су тако стопљени, да се не могу раздвојити. Ако су Тито и његово царство били једна бајка, онда смо и сви ми, рођени у њему, вероватно неки патуљци из бајке. Својим езоповским језиком Бранко је покушао да нам каже нешто о земљи која је изгубила смисао за реалност – али када смо схватили поруку било је већ прекасно. И Пуришини филмови с краја шездесетих са све више критике и сатире у себи преиспитују оно имагинарно, обећано и бајковито, преиспитују онај сан о револуцији који се временом претворио у мехур од сапунице. Они упорно трагају за одговором на питање оног млађег Бранка (од наше критике названог „принцом поезије“) – Хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој? Одговор који Пуриша даје крајем седамдесетих у филму „Павле Павловић“ поразан је: док директори и другови руководиоци живе на хацијендама, радници животаре у штенарама. (Наравно, са развојем демократије и тржишне економије ствари су напредовале – ништа није тако рђаво да горе не може бити.)           

Занимљиво је овом приликом поменути како је сам Бранко Ћопић у једној анкети у листу „Борба“ 1967. бранио Пуришино „Јутро“ од правоверних другова. У почетку тог текста он говори о своме случају – усуду писца кога су, да би га ’спасли за нацију’, из области сатире „стражарно спровели у цветни пионирски кутић дечје литературе“ заповедивши му да се држи куца, маца, курира и хероја и да се не меша у компликовану проблематику друштва. На крају, у одбрану „Јутра“, Бранко каже: „Многе чистунце вређа лик партизанског поручника (Смокија) који само мисли на ’ону ствар’. И ја сам се због тога дурио на Пуришу сумњајући да он то циља на мене. Ипак, живјеће овај народ упркос понеким свецима који не воле ону ствар.“  

Рођен на Ђурђевдан 1924, Пуриша Ђорђевић ових дана пуни осамдесет пет година. Као најстарији активни филмски аутор, он је и својеврсни феномен у земљи Србији у којој се рано умире и брзо стари. Ту је Пуришин еликсир младости сигурно непознаница. Слутим, ипак, да он потиче из његовог правог имена (Младомир), као и из давног лика ратника и љубавника, фудбалера чачанског „Борца“, из године 1941. у којој је као гимназијалац стигао да доживи све значајно што се у животу може доживети, што ће касније постати грађа његових филмова. И што ће он, са страшћу судионика и даром врсног приповедача, описати у књизи „Писма из мале вароши“.