Зашто се Србија распада

КУЛТУРНИ МОДЕЛ И НАЦИЈА
За разлику од других социјалистичких земаља (осим Русије) пад Берлинског зида и слом комунизма у Србији нису резултирали обновом грађанског друштва, културе и система вредности, већ се у историјском смислу отишло корак назад. Ако је комунистички покрет још увек део светскоисторијског процеса, израз еманципације пролетаријата и секуларне интелигенције, след суманутих и трагичних догађаја с краја осамдесетих и почетка деведесетих био је револуција лумпенпролетаријата и олоша.

Тај преврат је изведен иза димне завесе лажног вишепартијског система и још лажнијег парламентаризма. Из каљуге комунистичког друштвеног уређења – мора се признати функционалнијег од актуелног – и каквог-таквог културног поретка, Србија је преконоћ склизнула у трибалну утопију у којој су привиди институција постали још привиднији, а сва моћ узурпирана од стране разноразних већа стараца и старица.  

Хунте зла

Може мислити ко шта хоће, али никаквог ту национализма није било. Као што га нема ни данас. Национализам је могућ искључиво унутар слободне нације, а српски народ се, нажалост, никада није уздигао из оријенталне зачараности и неслободе. Национализам је кохерентна идеологија чији је циљ очување виталних снага нације од погубних утицаја касног модернизма: разобрученог хедонизма и свакојаких субверзивних „слобода”; неуспех и анахроност те доктрине скривени су у томе што је она – иако радо кокетира са црквама – као и свака идеологија у суштини антирелигиозна и не успева да увиди есхатолошки смисао дисолуције у савременом свету, расула које се може (и мора) успоравати и каналисати, али које није могуће зауставити.

Али ако упоредимо национализам Француске акције, рецимо, са српским „национализмом” из деведесетих и двехиљадитих, видећемо запањујућу незаинтересованост очева и синова нације за добробит народа. Заправо је успон племенске  културне, политичке и економске хунте из деведесетих широм отворио поклопац Пандорине кутије свих замисливих зала и Србију погрузио у безнађе, а младе нараштаје у наркоманију и нихилизам, при чему је монопол над дистрибуцијом дроге, рецимо, држала Државна безбедност. „Очеви” нације  били су вођени искључиво оријенталном идејом територијалне експанзије као проширења простора пљачке и харача. Већ површна анализа показује бесловесност те идеологије, тачније – одсуство било какве смислене идеологије, осим уколико под идеологијом не подразумевамо отужно јадиковање и запомагање над поразима и биткама изгубљеним управо зато што су вођене из непромишљених и неартикулисаних мотива. Тешко је отргнути се утиску да српске псеудоелите срљају из рата у рат не би ли ванредношћу ратних ситуација обезбедили минимум националне кохезије и прикрили суштинску немогућност конституисања Србије као рационалне и функционалне државе слободних људи. Исто је тако тешко отргнути се утиску да се та унутрашња нестабилност, можда и несвесно, настојала превазићи вишедеценијским утапањем (сакривањем?) Србије унутар већих државних целина које су требале да послуже као спољашњи потпорањ силама унутрашње нестабилности. А узгред и као сјајан повод за самосажаљење и јадиковања.

Од свог настанка па до данас, Србија није смогла снаге да постоји за себе; да сама себи буде сврха, да унутар расположивог простора успостави реалан културни и државни поредак. Нити се икада – осим усамљеног Ђинђића – у србијанској политичкој елити појавио ико ко разуме да Србија као геополитичка чињеница није исто што и Србија као географски појам. То неразумевање (и не само оно, дуг је то списак) учинило је да кључни фактор српских лабавих јединстава увек буде неко ПРОТИВ, нека негација. Евентуална ЗА увек су повезана са нечијом подршком нашем ПРОТИВ. Актуелни фактор „националног окупљања” је противљење и анимозитет према НАТО-у и Европској унији, што не значи да је имало ослабило ресантиман ПРОТИВ Турака, Немаца, Хрвата, Албанаца, Ватикана, масона, Коминтерне, Америке...

Пробна уређења

Акумулација тог негативитета, те неспособности да се преболи пораз, да се превлада огорченост, парализује историјске процесе, блокира конструктивност, исцрпљује друштвену енергију и представља солидну основу за будуће поразе и дезинтеграције.     

Пројектујући оно негативно на поменуте адресе (које су евентуални корисници, никако узроци наших дезинтеграција), професионални патриоти и Срби још увек успешно маскирају вриштећу чињеницу да су фактор српске нестабилности и дезинтеграција управо они. И њихови, исто тако професионални преци, који су у XIX веку започели процесе националне дезинтеграције проглашавајући етничке Србе исламске и католичке вере Турцима и Шокцима. Од те поделе па до поделе Срба на „радничку класу и поштену интелигенцију” и „реакцију” био је само корак. Сада је на снази подела на „патриоте” и „грађанисте”, подела која поново стиче, за сада, стидљиву подршку државе. Ми, заправо, понављам то по ко зна који пут, немамо проблема са политиком већ са културним моделом наслеђеним из прве половине претпрошлог века. Током новије историје Србија је – подједнако неуспешно – променила и испробала сва постојећа друштвена уређења: од монархије, преко социјалистичке републике, закључно са (наводно) демократском и капиталистичком државом. А све је, некако, све то време, остајало исто, квазидефинисано лабавом обичајношћу и вођено самовољом већ ових или оних стараца.

Ништа друго није могло произићи из идеологије Вука Караџића (лингвистика је ту само изговор, уосталом „позајмљен” од Саве Мркаља) која је за сва времена зацементирала популизам, а простоту и простаклук устоличила као врхунску вредност. Све се то, у компликованој стварности XXI века, претворило у гротеску. И биће све гротескније. Због тога не треба осипати дрвље и камење на скупштинске будалаштине и разуларене посланике. Иако немају везе са парламентаризмом, они несвесно обављају своју парламентарну улогу – представљају нас у длаку онаквима какви јесмо.

Светислав Басара