Горко и – презачињено

Муцула се одрекао своје патриотске задртости и отпутовао у мрску му Америку (а глумац Иван Бекјарев заклопио је са неколико антологијских сцена још једну значајну страницу своје уметничке биографије, ликом добровољног маргиналца и занесеног емотивца, толико различитог од већине његових досадашњих робустних ТВ ликова).

Шта ће бити с верним му другом Дачом (у такође одличном тумачењу Горана Султановића који, ево, тек у шездесетим, има прилику да покаже пуну снагу свог глумачког умећа) видеће се ускоро. Као једном од ређих позитиваца у „Горким плодовима” преостају му, чини се, само две ствари: или да буде убијен, или да оде негде далеко.

Јер, сви иоле добри и поштени људи из ове савремене ТВ саге одоше из Србије, бежећи као с брода који тоне. Љубинка се спрема за Нови Зеланд, Весна у Сплит, а несрећна, измучена избегличка породица назад у завичајну Крајину, тамо одакле је побегла пред мржњом комшија и насиљем хрватске војске. И манастир је прибежиште за спас не само душе него и тела из окрутног мирског окружења.

Шта ће се десити са најокорелијим зликовцима, са покварењацима и гадовима који су покренули колоплет зла, знаће се ускоро. Видеће се да ли је аутор, писац сценарија и редитељ Синиша Ковачевић, одлучио да убије још понеког невиног пре но што евентуално рука правде стигне бескрупулозног, у криминал огрезлог политичара Гагулића и окрутног, превејаног мафијаша Шонета, конструктора свих уцена, отмица, ликвидација... Да ли ће понудити бар известан путоказ ка светлости у болној, грчевито тмастој атмосфери свог дела и хоће ли отворити икакав пут ка катарзи оних који су се уживели у слику Србије прве деценије двадесет првог века коју им је изложио на екран?

Већ сад се може рећи да је мањкавост те слике у њеној претераној згуснутости, у набијености животном фактографијом која не успева увек да досегне жељену драмску убедљивост. У стварности има свега о чему Ковачевић говори: политичке злоупотребе, партијске корумпираности, спреге државе и мафије, злоупотребе „поштене интелигенције”, прљавих игара у институцијама система... Јесте да малолетни делинквенти без премишљања „звекну” по наруџбини, да гину поштари који разносе пензије, да се младе наркоманке одају проституцији радећи за дилера-макроа, да се одбијање плаћања рекета плаћа животом, да обесни шефови силују секретарице на радном столу...

Али кад се намерачи да у једну епизоду стане комплетан приказ велеградског подземља, са свим криминалним типовима плус клошарима, бескућницима и „божјацима”, кад на једну епизоду дођу и по два или три убиства, кад се у уста малом просјаку стави „трактат” о врстама мафије овдашње а у реплике и монологе појединих актера „комплетна анализа” општедруштвеног стања – онда све добија примесе програмског карактера и тиме губи на својствима која уметничко остварење деле од документарног.

Са нешто више опреза у компоновању сижеа и промишљености у поступању с грађом, „Горки плодови” били би убедљивија драмска серија као неопходно сведочанство и трајан траг о овом времену. Тим пре што је у њу уложено много професионализма, првенствено глумачког, затим музичког (композитор Бора Дугић), сниматељског, костимографског...