Друштво предрасуда

Тешко је, готово немогуће, замислити Рома на месту председника општине, чак ни као челника месне заједнице. Идући по Србији, уздуж и попреко, видео сам да су Роми осуђени да живе пакленим животом, изложени непрестано претњама и насртајима.

Језиком науке казано, њихов положај у Србији одређен је њиховом етничком припадношћу, што су недвосмислено потврдили и поједини аутори текстова о Ромима објављених ових дана у „Политици”. Из тога проистиче такође признање да је тај народ још увек објект систематског потискивања и угњетавања и да се помоћу разних метода и механизама његови припадници искључују и хоризонтално и вертикално из друштвено-економског и политичког живота ове земље. Потом се на њих, као у једном миту, навлачи Персејева маглена капа и проглашавају се невидљивим!

Као припадници етнокласе, они који су на дну дна, осуђени су да живе на сметлиштима. Они који су успели да прекораче праг беде, захваљујући пре свега раду у иностранству, често су приморани да ропски трпе разне неправде.

Поједини моји пријатељи као, на пример, преминули Миладин Животић, професор Филозофског факултета у Београду, говорили су да, за разлику од мене, они „немају храбрости” да се јавно декларишу као Роми, што ме је навело да закључим да је овде лакше створити бескласно друштво, него заједницу без расних предрасуда. Осим тога, лично сам се уверио у исправност тврдње Жан-Пола Сартра, који је у једном свом есеју написао да је антисемит (читај: антициганист) потенцијални злочинац.

То је потврђено нарочито током деведесетих година, у доба плебисцитарне диктатуре, када је црв који је, изгледа, од давнина постојао у утроби овог друштва, вођен духом расизма и национализма стекао моћ лаког и брзог препознавања „јабуке” која не припада „главном” националном стаблу.

Ако Устав Србије не представља „идеално продужење постојећег стања”, већ дужност и обавезу државе и њених органа, онда се од одговорних очекује да за Роме, као и за остале националне мањине, створе услове под којима могу остваривати загарантована права. Осим тих, очекује се остваривање и обавеза које су преузете ратификацијом већег броја међународних и европских докумената о правима националних мањина, као и Декаде Рома, која није такорећи још започета, иако је Србија преузела улогу председавајућег!

Конкретно казано, то значи следеће: ромска насеља, нарочито бројнија, морају имати месну заједницу и своје представнике у општинској власти без обзира на резултат избора.

Од 1.222 ромска насеља у Србији, има их на стотине у којима живи по неколико хиљада Рома. Њима се мора омогућити да имају своје представнике у органима власти, као што је то случај у околним земљама. (Рецимо, градоначелник Скопља био је Ром, а данас је 33 Рома у министарствима, један министар и заменик министра правосуђа!) Имајући у виду значај образовања у данашњем времену, неопходно је обезбедити наставни кадар у основним и средњим школама, односно основати катедре за ромологију. (То је остварено у Француској, Чешкој, Словачкој, Мађарској, Румунији, Бугарској, Италији…) У Румунији ради више од 3.000 ромских наставника; у Чешкој, Словачкој и Мађарској има више ромских гимназија; чак је у Војводини 36 школа у којима су запослени ромски наставници, али у централној Србији нема ниједног!

Готово да нема земље у Европи у којој нема радио и ТВ емисија на ромском. У Скопљу постоје две ромске ТВ станице, од којих једна емитује програм у трајању од 24 часа! Скупштина Србије одлучила је прошле године да РТС уведе получасовну емисију на језицима националних мањина, али та емисија није још покренута!

У многим земљама Европе постоје судски тумачи за ромски језик, социјални посредници и медијатори за културу, опуномоћеници у органима управе и полицији. У Србији се током 2006. и 2007. припремао програм за судске тумаче, али његова реализација није започета.

„О, слободе, слободе нам дајте!”, поручио је Драгољуб Мићуновић 1968, у време студентских демонстрација.

„Дрво неслободе треба ломити, ломити, док се не поломи!”, поручио је Борислав Михајловић Михиз 1991. у мартовским демонстрацијама.

Ја немам шта да поручим. Само молим да будемо људи и да избришемо нечовечне трагове са лица ове наше земље.

Рајко Ђурић

Професор Европског центра за мир и развој Факултета УН у Београду